Kolumbovo jaje

Mnogi zbog toga veruju da nas neko namerno truje medijskim stupidarijama kako ne bismo obraćali pažnju na aktuelne probleme. To smatraju oni koji se bave teorijama zavere. S druge strane, poklonici demokratskih načela veruju da svako ima pravo da slobodno bira šta će gledati, slušati ili čitati. Što je apsolutno tačno, ali uz ogradu da se takvo jedno pravo na slobodu izbora ipak na kraju kreće unutar onoga što emiteri nude. Na primer, u razmeri devet na prema deset rialitija, teško je ne podleći iskušenju apsolviranja „Parova“ ili „Dvora“.

Drugim rečima, u društvu kojem usled sveopšte tabloidizacije preti drastičan porast duhovnog proletarijata, obrazovanje predstavlja bitan faktor prevencije. Otuda bi, logički gledano, i sami pregovori između sindikata prosvete i vlade morali da predstavljaju bitan događaj. Posebno zbog toga što obrazovanje figurira kao jedan od strateških ciljeva države. Možda je zbog svega toga u jednom trenutku delovalo da su pomenuti pregovori krenuli dramatičnijim tokom. Nije, razume se, reč o dramatici poput one kojom je svojevremeno obilovao 14. kongres SKJ kada su Slovenci (ispostaviće se zauvek) napustili zasedanje, a predsedavajući Momo Bulatović predložio da se rad nastavi kao da se ništa nije desilo. Naprosto dostizanje takve dramatike je danas besmisleno. No dvoboju se u zube ne gleda. Pogotovo kada se s jedne strane nalaze naoštreni prosvetari, a s druge okrnjen i naoko defanzivan sastav vlade – miks dubl Dragutinović-Obradović i selektor Cvetković pride. S jedne strane sindikalistički vapaj „'oću moj deo, nećete da me prevarite“ a s druge strane vladina ležerna konstatacija tipa „pare nisu problem – para nema“. I taman kad je izgledalo da će se iz ove pat-pozicije zglajznuti u neku vrstu anarhosindikalizma, postignut je dogovor. Doduše, ubrzo se ispostavilo da se tresla gora a rodio miš jer je zapravo ispalo da je reč o polovičnom kompromisu koji su postigla dva od ukupno četiri sindikata. Vlada je dobila ono što je nudila – isplatu jubilarnih nagrada i otpremnina poručivši da za bildovanje zarada valja sačekati spektakularne privredne rezultate u narednim mesecima. Pod uslovom da bude para u budžetu, da se ne poremeti makroekonomska stabilnost, ne poveća javna potrošnja te da se i drugima, sistemom uravnilovke, podignu plate: policajcima, kulturnim radnicima, penzionerima. I sve to pod uslovom da evro ne skoči na trista, a Srbija ne doživi definitivnu propast, kao što premijer reče. Zbog toga ne treba da čudi nezadovoljstvo preostalih sindikata i mogući nastavak štrajka. Možda nije preterano konstatovati da se u celu priču zgodno uklopio efekat začudnosti koji su ruski formalisti s početka dvadesetog veka dovodili u vezu sa tehnikom koja otežava prepoznavanje poznatog. Vlada, na primer, teško prepoznaje značaj obrazovanja za ovo društvo dok prosvetari ne prepoznaju da je ideja vodilja vlade u ravni poznatog grafita koji glasi „probleme ne možemo rešiti ali ih zato možemo pretresti“.

A da li je u duboko tabloidiziranom društvu ipak moguće prepoznati probleme koji se, i pored svoje duboke sedimentiranosti, mogu rešiti. I to još u okruženju u kojem jeftina zabava potire dubokoumna razmišljanja o objektivnoj jeftinoći života? Jedan od takvih problema je nesumnjivo i kako povećati plate prosvetnim radnicima a ne narušiti mitsku makroekonomsku stabilnost? Naizgled, reč je o potpuno nerešivom problemu nalik onom problematičnom kokošijem jajetu koje su mornari bezuspešno pokušavali da postave tako da stoji uspravno sve dok ga lično Kolumbo nije zakucao u astal i tako rešio naizgled nerešiv problem. Od tog doba se Kolumbovim jajetom označava svaki problem koji deluje nerešivo, ali koji je u suštini lako rešiv. U našem slučaju Kolumbovo jaje bi trebalo da predstavlja potencijalni splet vladinih poteza koji bi realno gledajući u sebi sadržavao više fantastike negoli celokupna proza Milovana Glišića. Budući da bi pre svega podrazumevao bolno vladino suočavanje sa vlastitim unutrašnjim protivrečnostima. Dakle jedan pseudomarksistički potez unutar de fakto neoliberalne konstelacije odnosa. Takav potez se naravno ne bi ticao makroekonomskih zavrzlama već bi pre bio fokusiran na urušavanje mikropartijskog nepotizma. Jer, tek sa ukidanjem partijskih „biroa za zapošljavanje“, izmišljenih radnih mesta, savetnika za sve i svašta, rasipničkog ponašanja u stilu par miliona dinara za izradu najobičnijeg sajta, budžet za obrazovanje bi donekle živnuo. Nije isključeno da bi na sličan podsticaj i duboko tabloidizirana društvena svest izašla iz katatonije u koju je, nadamo se, privremeno zapala.