Konfučijanske mudrosti

Prvo, žestoki rivalitet dva ideološki nepomirljiva bloka činio je nemogućom ma kakvu sličnu transfernu akrobatiku. Drugo, mečevi Sovjeta i Amera neodoljivo su nalikovali čuvenim celuloidnim dvobojima između Ivana Draga i Rokija Balboe; Dosta tenzija malo tolerancije; Mnogo ostrašćenosti nimalo empatije. Sve u svemu bilo je to vreme železnih nacionalno-ideoloških identiteta. Kada je Džej Ar Holden konačno navukao dres ruske košarkaške reprezentacije, ipak ne sovjetske sa srpom i čekićem, bio je to pouzdani znak da se globalizacija fluidnih identiteta nalazi u fazi poodmaklog napredovanja. Prethodno uokvirena nestankom Berlinskog zida i nastankom interneta, ona je sve do danas nastavila da razvaljuje kulturološke plotove među izolovanim zaseocima globalnog sela. Uskoro je gotovo svaka zemlja imala bar jednog afroameričkog košarkaša u reprezentaciji. Kao što je gotovo svaki grad unutar te zemlje imao bar desetak kineskih radnji. I ko posle može negirati da su Amerika i Kina dve najznačajnije lokomotive globalizacije.

Kada je tamnoputi Omar Kuk zvanično postao „Crnogorac“ zaigravši za košarkašku reprezentaciju Crne Gore prisetio sam se elegičnih motiva proleterskog internacionalizma iz pesme Janka Đonovića „Crnci i Crnogorci“. Takođe su mi nakon vesti da se u školama u Srbiji uvodi kineski jezik na pamet pale pojedine sekvence iz omiljenih kung-fu filmova sa Brus Lijem u glavnoj ulozi, svejedno što nisu bile na kineskom. I kao što dvadesetak godina ranije nisam mogao naslutiti da će se dve decenije kasnije Đonovićeva lirska etno kombinacija ovaplotiti na terenu crnogorskog reprezentativnog basketa, tako nisam mogao ni pretpostaviti da će klinci u Srbiji uskoro biti osposobljeni da neki od filmova na kineskom jeziku, kojih je sve više i nagrađenih i komercijalnih, prate bez prevoda.

Ipak, sudeći prema pozitivnim vibracijama emitovanim iz Ministarstva nauke i prosvete stiče se utisak da čitava akcija obiluje znatno krupnijom motivacijom koja nadilazi puko upoznavanje ovdašnjih školaraca sa kineskim pismom, tradicijom i kulturom. Čak bi se strategija učenja kineskog jezika mogla dovesti u vezu sa strategijom razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine. Prema izjavama visokomotivisanih državnih planera, plan je da se do navedene godine procenat visokoobrazovanog kadra u Srbiji poveća sa šest na čak četrdeset odsto. Cilj je jakako dostizanje evropskog visokoobrazovnog standarda. Takav štanc bi se međutim teško mogao realizovati bez obilnog korišćenja konfučijanske mudrosti. I tu priča o strategiji upoznavanja kineske kulture kroz savladavanje kineskog jezika stupa na scenu.

Jer, ukoliko država planira masovnu proizvodnju visokoobrazovanog kadra, to onda nameće izvestan skup mudrih pretpostavki koje iz sadašnje perspektive ipak deluju pomalo bleskasto. Recimo, fakulteti će biti pretvoreni u besplatne i svima dostupne „narodne kuhinje znanja“ kako bi se postigao efekat masovnosti. Ili će se visokoškolski programi pojednostaviti do te mere da će ih svako bez imalo muke i dodatnog grejanja stolice savladavati. Možda će fakultetsko obrazovanje jednostavno postati obavezno, poput osnovnog, pa će se štancovanje univerzitetskih diploma pretvoriti u dosadan rutinski posao. Na kraju krajeva planirana proizvodnja armije visokoobrazovanih ljudi u sklopu strategije razvoja obrazovanja u Srbiji nameće radosnu pomisao kako će se do 2020. godine rešiti problem nezaposlenosti u Srbiji. Pod uslovom da država sve akademske građane pozapošljava u narednih osam godina.

No, budući da među aktuelnih šest odsto vlasnika fakultetske diplome ima nezaposlenih lica postavlja se logično pitanje da li će projektovanih četrdeset procenata visokoobrazovanih biti bolje sreće? Samo da ne bude po onoj da država olako prihvata nerešive probleme koje samoj sebi zadaje. Ili još gore po onoj Mao Ce Tungovoj da se „majske mušice olako zariču da će oboriti džinovsko stablo“.