Konje ubijaju, zar ne?

 Svi oni koji su roman (potom i film) doživeli kao tragičnu melodramu u kojoj Robert Siverten ubija Gloriju Biti, ostaće uskraćeni za proročansku dimenziju pomenutog dela. Jer danas se ljudi, kao uostalom i Horasovi plesni takmičari, ne libe da svim raspoloživim sredstvima dođu do novca i slave. U tome im u današnje vreme nesebično pomažu mediji, posebno rialiti šou programi i kviz emisije – glavni aduti savremene televizije.

Ipak, priča o televiziji, rialitima i njihovim pasioniranim konzumentima počinje otprilike u vreme ekranizacije Konja, kada su teoretičari medijske kulture od Makluana i Pakarda do Mekdonalda i Markuzea ili hvalili ili kudili sredstva masovnih kominikacija. Optimistički napisi o televiziji kao mediju koji predano radi na „izvlačenju“ kreativnosti iz naizgled začaurenih konzumenata pokretnih slika, nicali su na početku televizijske ere kada su gledaoci još uvek verovali da u „magičnoj kutiji“ stanuju bezbojni Liliputanci sa izrazitim talentom za glumu. Stručnjaci za medije su se s druge strane sukobljavali oko toga da li gledaoci svesno učestvuju u medijskom spektaklu ili ih televizija pretvara u somnambulne potrošače koji prihvataju sve što im se sa ekrana servira. Zanimljiva je u tom smislu teorija Maršala Makluana prema kojoj televizija predstavlja „hladno“ opštilo koje gledaocu dozvoljava daleko viši stepen učešća negoli film kao „vruć čovekov produžetak“. Ubrzo će međutim kritičari masovne kulture početi da osporavaju hladnu prirodu televizije verujući da se ona čak ubrzano „zagreva“ pod uticajem gramzivih televizijskih producenata te da ne zahteva bogzna kakvo gledaočevo angažovanje, izuzimajući možda spravljanje kokica subotom uveče. Neki su, poput Dvajta Mekdonalda (uveo termin masovna kultura) verovali da armija tehničara smišljeno zaglupljuje široke narodne mase po nalogu krupnog biznisa što je verovatno predstavljalo začetak teorije (medijske) zavere koju su „zli dedaci“ neprestano štelovali s vrha društvene hijerarhije. Sve u svemu kritika medijske kulture bila je veoma bitna za razumevanje Duha vremena u cvetnoj košulji i tesnim „frulicama“. A ovaj je neumorno „upozoravao“ da televizija gura izmanipulisanu masu niz liticu političkog pasivizma. Eskapisti koji su plivali uz vodu tvrdili su s druge strane da se potrošači televizijskih poruka svojevoljno prepuštaju televiziji kako bi pobegli od surove stvarnosti što nije nužno podrazumevalo i njihovu socijalnu pasivnost.

Danas kada je Duh vremena zamenio svoje šareno hipi odelo japijevskim kompletom, situacija je postala još interesantnija. Sa poplavom rialiti programa, kvizova, tok šou emisija, igara na sreću, tračerskih magazina i tome slično, na površinu je isplivala jedna nova generacija gledalaca-učesnika koja pokušava da medije, posebno televiziju, prilagodi vlastitim potrebama. Jer, bilo da se venčavaju ili razmenjuju žene pred kamerama, bilo da hrle ka uspehu sa trunkom ili bez trunke talenta ali sa čeličnom voljom da se izlože pogledu javnosti, u kući ili džungli svejedno, uvek je u pitanju jedan te isti motiv iz Horasovog romana – po svaku cenu doći do para i slave, naročito slave. Zato ne treba da čudi što se polagano briše granica između privatnog i javnog jer se intimnost, poput robe u supermarketu, olako nudi potrošačkoj javnosti – naročito u rialiti programima. Zato ovaj džoker iz rukava savremene televizije ne bi ni mogao da funkcioniše bez takmičara koji se bespoštedno bore za novac i slavu kao što ne bi mogao da postoji bez uvek budne TV publike koja nesebičnim odapinjanjem SMS strela daje smisao celoj ujdurmi. Zapravo, svaki dobar rialiti i takmičare i gledaoce-glasače pretvara u aktivne učesnike šou programa. Pri tom takmičari u velikoj meri podsećaju na junake iz romana Horasa Mek Koja koji u darvinističkom maniru sveopšte konkurencije jure ka ponoru slave. S druge strane, gledaoci-glasači veruju da novcem koji troše na SMS poruke, kako bi omiljenog lika održali u rialiti životu, kupuju mogućnost da deluju kao ad hok voajeri, komentatori, arbitri, dželati, svedoci, porotnici, islednici, kritičari… Postoji doduše i treća grupa koju čine gledaoci sa likom Džejmsa Stjuarta iz Hičkokovog „Prozora u dvorište“ koji stalno razmišljaju o suštini „ogavnih“ rialitija pa u cilju otkrivanja poente ne propuštaju ni najtrivijalnije detalje šou programa. Zato je ova grupa, iako u suštini pasivna, i te kako bitna za televiziju i njene rialiti produkte budući da im pruža neophodnu logističku podršku iz senke. I dok piplmetri neprekidno ferceraju, kao u legendarnoj epizodi „Nadrealista“, suština uglavnom ostaje nepromenjena – zbrisati kasom iz turobne stvarnosti ka nepreglednim rialiti prostranstvima. Nevolja je jedino u tome što konje i dalje ubijaju! Zar ne?

Autor je sociolog iz Beograda