Kraj izbornog spektakla

Međutim Kopola, stari majstor filmske metafore, zna šta radi pa nam sugeriše da se tu, kao što ćemo kasnije videti, zapravo radi o početku Vilardovog kraja. U „Apokalipsi danas“, Morisonova pesma ima funkciju katalizatora filmske radnje ali bi se na sličan način mogla upotrebiti i kao muzička podloga za brojne „apokaliptične“ teorije 20. veka.

Takvih je teorija (ili je bolje reći socijalno-filozofskih promišljanja) u navedenoj eri bilo napretek. Bel je primera radi (mada je sintagma verovatno potekla od Albera Kamija) pisao o kraju ideologije. Fukujama se s druge strane bavio krajem istorije u smislu konačnog i definitivnog trijumfa liberalizma. Džekobi je govorio o kraju utopije, odnosno eri povinovanja u kojoj građani jedino mogu da biraju između statusa quo i nečega goreg. Mario Vargas Ljosa sada govori o kraju kulture kroz prizmu „civilizacije spektakla“ mada je sintagmu „društvo spektakla“ davno pre njega lansirao francuski marksist Gi Debor. I tako, od jednog do drugog teorijskog kraja pa sve do „spektakularnog“ završetka nedeljnih opštih izbora u Srbiji.

Za jedne će oni delovati apokaliptično, za druge iznenađujuće, za treće, pak, u skladu sa očekivanjima. U svakom slučaju tu bi dobro došla Deborova definicija spektakla. Možda i uz pomenuti „The End“ grupe Dors koji bi nas obrnuto sugerisanju Vilardovog kraja na početku Kopolinog filma, ovom prilikom uputio na početak postizborne kombinatorike nakon izbornog kraja. (Ostavimo po strani početak kraja drugog kruga predsedničkih izbora). Dakle, prema Deboru, spektakl ne predstavlja skup slika već društveni odnos posredovan slikama. Koliko je takvoga spektakla bilo u predizbornoj kampanji, procenite sami. U svakom slučaju ostaće upamćene neke spektakularnije „predizborne kvake“: Vučić koji sa Đulijanijem šeta po „Knezu“, Mrkonjić koji se javno udvara Ani Bekuti, Tadić koji trči maraton i igra basket, Dačić koji poziva radnike na revoluciju, Dinkić u džem sešnu sa Dženanom Lončarevićem, trubači koji duvaju Betovena, Čanak koji tambura „mladu partizanku“…

Posebno bi trebalo obratiti pažnju na političku propagandu posredstvom spotova. Kanadski teoretičar Džon Ralston Sol veli kako je bitna karakteristika propagande da, gde god je to moguće, muzika i slike zamenjuju reči. Takav spotovski dinamizam prolazi bez problema kod građana koji su prekomerno kontaminirani potrošnjom. Stoga ne treba da čudi što se poslednjih godina u zapadnoj društvenoj misli javlja ideja o kraju građanina na čije mesto dolazi potrošač. Pitanje je samo koliko nam je ovakav vid društvene transformacije blizak? Uostalom ako je prosečan građanin Srbije navučen na hipermarkete i tržne centre, ako teži firmiranim proizvodima, ako redovno surfuje po internetu ili sluša muziku s mobilnog telefona, ukoliko, dakle, radi sve ono što prema mišljenju francuskog filozofa Žila Lipoveckog radi i prosečan hiperpotrošač unutar zapadne „civilizacije želje“ (stalno podsticanje tražnje, umnožavanje potreba i komercijalizacija), onda nam priča o građaninu-potrošaču i te kako pasuje. Dodamo li tome razmišljanje Džona Hartlija sa fakulteta u Kvinslendu da želja za slobodom i želja za udobnošću sjedinjuju građanina i potrošača, dobijamo finalni proizvod u vidu ovdašnjeg pasiviziranog birača koji se jednom u četiri godine interesuje za pitanje opšteg dobra. Zato nam se izbori i prikazuju kao jednodnevni spektakl koji istovremeno sjedinjuje početnu i krajnju tačku četvorogodišnjeg međuprostora ispunjenog apatijom. A kad se o izbornom spektaklu radi, prihvatljivo deluje čak i novouspostavljeni trend inauguracije birača-kockara, koji građanske kriterijume izbora podređuje visini kvota koje za tu priliku određuje menadžment lokalne kladionice. Ko bi još pretpostaviti mogao da idealizam opšteg dobra tako lako popušta pred „materijalizmom“ tržišne rentabilnosti?