Kratka stanka

Film je avangardan za vreme u kojem je nastao, obiluje citatima i posvetama kao i poznatim likovima koji su prodefilovali pojedinim sekvencama. Tu su pripadnici „novog talasa“ – članovi Šarla akrobate i Idola, zatim muzički i filmski kritičari, konceptualni umetnici kao i Tirnanić i Pajkić u epizodnim ulogama milicionera. Eh, ta čuvena narodna milicija koju su u domaćim filmovima tipa „Ćao, inspektore“ karikirali do iznemoglosti, ali se tek sada ispostavlja kako je ona i te kako predstavljala instituciju od ugleda i poverenja.

Na koncu, „Dečko koji obećava“ je avangardan film i zbog imena i prezimena glavnog junaka koje će nedugo potom bljesnuti na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije – što će predstavljati uvertiru u epohu devedesetih. Ipak, za naš tekst je prvenstveno značajna scena u kojoj filmski Slobodan Milošević, promatrajući u jednom trenutku „sneg“ na ekranu TV prijemnika, izgovara amblematičnu rečenicu: „Ovo je najbolji program jugoslovenske televizije“. Gledano strogo istoricistički, dakle, iz konteksta jugosocijalizma (kada su postojala cirka dva kanala a program se završavao u ponoć), mnogi bi se i složili sa Bobanovom konstatacijom. Međutim, gledano iz današnje perspektive, čini se da su ta dva kanala jugoslovenske televizije sadržala daleko kvalitetniji program nego što ga sadrži pedeset i kusur kanala koliko ih trenutno šaltamo daljinskim upravljačem.

Sad, cela ova priča nekome može zazvučati jugonostalgičarski, ali je namera potpisnika ovih redova upravo suprotna – skretanje pažnje poštovanom čitateljstvu na današnju hiperprodukciju (ne samo televizijskih formata), koja vodi generalnoj redukciji smisla. Obratite stoga pažnju na hiperprodukciju partijskih kadrova unutar bitnih državnih resora, pa to onda pomnožite sa hiperprodukcijom rijaliti programa koji gledaoca drže u stanju delimične katatonije. Delimične, jer gledalac prelazeći s kanala na kanal u potrazi za zanimljivim fragmentima televizijskog programa (što je daleko od klasične katatonije) vrši destruktivno rasipanje ionako krhke pažnje. To kasnije postaje njegovo trajno obeležje i izvan granica sobne fotelje – rečju, u svakodnevnom društvenom životu. Poenta je da građanin rasute pažnje nije sklon fokusiranju na bitne društvene teme što umanjuje potencijale njegovog građanskog angažmana – tako da on vrlo lako postaje plen manipulacije modernih, neostrakiranih demagoga.

Međutim, i za takvu boljku postoji adekvatno rešenje – svetsko fudbalsko prvenstvo, iliti jednomesečna kratka stanka usred hiperprodukcije besmisla, unutar koje građanin uživa pogodnost stoprocentne fokusiranosti isključivo na jedan televizijski sadržaj. Znači, ukoliko bismo (parafrazirajući Radivojevićevog Slobodana Miloševića) postavili sebi jednostavno pitanje – koji je najbolji program sadašnje hiperproduktivne televizije, verovatno bismo došli do zaključka da je to Mundijal.

Zato političari greše kada otvaraju bitna pitanja u vreme pomenutog „dešavanja lopte“, budući da je u tom periodu pažnja tipičnog srpskog domaćina najfokusiranija. S aspekta građanina, pomenuti previd političara mora delovati super, jer mu omogućava da se u pauzama utakmica uhvati u koštac s kritičkim promišljanjem stvarnosti.

I za kraj, Bosancima jeste poništen čist gol u meču s Nigerijom, ali to ne menja činjenicu da su Džeko i drugovi pregoreli od prevelike želje za prolaskom u narednu fazu. Kada političari pregore, obavezno slede autogolovi. Pitanje je samo da li građani opažaju to u trenucima kratke stanke.