Kuće male krečene u belo

Sad, možda je za Rikera Beograd zaista sjajan grad (ili možda egzotično selo ko iz pesme Ere Ojdanića „Kuće male krečene u belo“) zbog kojeg vredi potegnuti čak iz Vašingtona na dan-dva. Možda se iznenadna poseta dva Filipa, najpre Rikera – zamenika pomoćnika, a zatim i Gordona – pomoćnika američkog državnog sekretara lično, podudarila sa proslavom Dana nezavisnosti, odnosno stotinu trideset godina od uspostavljanja srpsko-američkih diplomatskih odnosa. Mogućnosti su različite. Na kraju krajeva, moguće je da je Ujka Sem prepoznao u Dačiću balkanskog Uga Čavesa, pa je stoga oba Filipa poslao sastavljačima buduće vlade Srbije kako bi efikasno osujetio eventualnu latinoamerikanizaciju balkanskih vrleti. Bilo kako bilo, tek izgleda da je Dačić nakon ćaskanja sa Rikerom vidno korigovao neke svoje ranije stavove. Za početak one prema MMF-u. To bi izvesno moglo da ugrozi dalje peripetije oko sastavljanja vlade, koje i bez toga nalikuju fabuli španske serije. Pogotovo ako se zna da Krkobabićev PUPS ne odstupa ni za pedalj od socijalne politike koja neminovno podrazumeva žestok otpor zahtevima MMF-a. Pa ukoliko se uskoro dogodi da pregovori oko sastava vlade zapnu na pitanju Veljinog (ne)izvinjenja Ani Bekuti, to će samo značiti estradno-politički beg iz bezizlazne situacije. Izrežirano amortizovanje neugodnih američkih pritisaka na Dačićevu rigidnu principijelnost. Uostalom, bez odbrane Kosova i napada na MMF Dačićeva antiglobalistička retorika svodi se na pauperizovani pamflet. Onaj koji indirektno izbija glavne adute iz Krkobabićevih ruku – penzije i plate. A to je isto kao kada bi neko američkom policajcu izbio iz ruku bokal kafe i krofnu. Stvorila bi se nepotrebna napetost.

U međuvremenu prava napetost buja na drugoj strani. Na ostacima urušenog suvereniteta današnje države. Prema Bodenu, suverenitet predstavlja vrhovnu vlast nad građanima iznad koje ne postoje viši zakoni. Drugim rečima, suverenitet leži u narodu, a ovaj ga privremeno predaje onima koji će izvesno vreme vladati u njegovo ime. Danas, međutim, suverenitet deluje raspuknuto. Narod ga na izborima predaje izabranim političkim predstavnicima, ali ga ovi sve intenzivnije dele sa moćnim nadnacionalnim institucijama i državama (u skladu sa novouspostavljenim pravilima igre). Prema tome, lokalni lideri su prinuđeni da račune polažu prvenstveno izaslanicima moćnih globalnih igrača, pa tek onda eventualno vlastitim biračima. U tom smislu će PUPS, programski verovatno najdosledniji igrač u ekipi sastavljača potencijalne vlade, i te kako imati sužen manevarski prostor u budućnosti. O izneverenim očekivanjima birača ne treba ni raspravljati.

S druge strane, to što Jelko Kacin, parafrazirajući Lenona, poručuje „give Dačić a chance“, ne mora da znači da Evropa toliko navija za Ivicu koliko se, može biti, protivi ponovnim izborima u Srbiji, a sve u cilju trijumfa pragmatičnosti. Uostalom, videli smo da je ovdašnje frenetično navijanje za Mareja protiv Federera više nego moguće, a sve u cilju Đokovićevog opstanka na prvom mestu ATP liste. Prema sličnoj analogiji, ukoliko Ujka Sem zaista navija za veliku koaliciju demokrata i naprednjaka (a ta je priča ponovo aktuelizovana tokom boravka američkih izaslanika u Srbiji) onda to čini iz čisto pragmatičnih razloga. Da li bi onda ovo otkriće tople vode značilo da su Dačić i Dinkić džaba krečili? Ali ne one male kuće iz pesme. I ne u belo.