Kuda dalje, rođače?

U atmosferi uveliko tinja tenzija koja nagoveštava skorašnje lepršanje stranačkih plakata sa okolnih bandera i kontejnera. Uzmuvana partijska mladež, botovi i ostali replikanti, spremna je (ko zapeta puška koja opaljuje u poslednjem činu), da partijskim poslovođama pokaže lojalnost posredstvom četke i lepka – u predstojećoj kampanji „Oblepimo Srbiju posterima stranačkih prvaka“. Uostalom, od prvih višestranačkih izbora naovamo, nasmejane političke face u krupnom planu i parole što smešno zvuče, predstavljaju sastavni deo predizbornog folklora. Zato, drž'te se! Ko preživi, pričaće. Ukoliko Vučić prelomi, onako oštro i paternalistički, koplja će se na predstojećim prevremenim izborima u decembru, ukrstiti između nikad jače iako razočaranim i nepodmirenim glasačima oslabljene vladajuće koalicije, i nikad slabije iako novim (minijaturnim) partijama ojačane opozicije! Rečju, ćopavi Golijat i gluvonemi David. Ni trunke neizvesnosti u pogledu krajnjeg ishoda. Malo prosutih para iz budžeta – i tačka.

A što se vladajućih partija tiče, stvar je jasna – podržaće ih proverene glasačke baze, to jest svi oni koji su se uhlebili posredstvom partijskih knjižica, obaška članovi njihovih užih i širih familija. Naime, nikad se ne zna kada će kome zatrebati neka sinekura. Eto zbog čega je Vučićeva reforma šarena laža. Jer kako može biti govora o nepartijskom zapošljavanju ili pravičnoj racionalizaciji državne uprave, kada SNS i SPS zapošljavaju sve što se zaposliti može iz grupacije pripadnika sigurne glasačke mašine koja obezbeđuje vlast u narednom periodu. No, zato će im oni koji su ih na prethodnim izborima glasali a dobili šipak, uskratiti podršku i otići u apstinente pošto neće imati za koga da glasaju. U sličnoj situaciji nalaze se i birači – protivnici režima, koji nisu glasali na prošlim izborima a koji će izgleda i ove prespavati. Čak i oni koji su onomad glasali sadašnju opoziciju (ajd' još ovaj put), teško da će u decembru prtiti sneg do glasačkih kutija.

U međuvremenu, razbucana opozicija, preciznije jedan njen segment, ulazi u kampanju preko serije mini grafita otisnutih na trotoarima, pešačkim prelazima, betonskim kantama za đubre, stepenicama javnih ustanova, fasadama… Poruka ispisana crvenim sprejom sive boje „Boris je bolji“, na veliku žalost romantičarskih petooktobarskih duša, ne deluje ni preteće niti prepotentno, što u startu ukazuje na propagandni ćorak. Elem, u situaciji kada premijer i lider vlasti prepotentno poručuje da je najbolji u istoriji Srbije, opozitna tvrdnja kako je Tadić bolji deluje kao pokušaj samovrednovanja stidljivog deteta nakon dosadne partije klikera u obližnjem parkiću. Obaška što ne pokreće one koji u Vučiću vide najgrđi stepen demagogije – mada im otvoreno poručuje da je jedan od „lidera opozicije“ bolji. Ali koliko bolji? Malo, za dlaku, puno, neznatno…? Rečju, je li jučerašnja Tadićeva demagogija bolja od današnje Vučićeve? Takav boljitak, međutim, ne deluje uverljivo čak ni onima sa memorijskim karticom od pola giga. A takvih je prilično u ovoj zemlji, što izgleda više odgovara Vučiću i aktuelnoj vlasti. A zapravo ne bi bilo čudno da se Tadić i Vučić udruže uoči ili nakon izbora. Krkobabić je već pohitao da napusti Dačića (kao što je i Dačić Tadića), i priključi se timu koji dobija. Nije važno što penzioneri nemaju za hleb i paštetu. I što ostali radni ljudi i građani krckaju poslednje sledovanje nade.

I šta Ti misliš, uvaženi rođače po glasačkoj kutiji – koliko još treba ići dalje prašnjavim drumom manipulacije? I što je bitnije – kuda dalje, rođače? Do ponora samouništenja ili do ivice rijaliti zida kojim smo decenijama unazad okruženi?