Kult bezličnosti

U većini slučajeva, minijaturna ideologija zahteva bespogovorno i nekritičko prihvatanje. U protivnom, sklona je da neistomišljenika (kritičara) galantno stigmatizuje kao pripadnika ove ili one „velike“ ideologije. Tom prilikom oponenta radije baca na desnu (što bi Crnogorci rekli) bandu (stranu), negoli na levu (bandu) ideološkog spektra. A to još kako može delovati bolno u eri promućkanih (nikako promešanih) ideoloških matrica. Tu ne ciljam prevashodno na potencijalnu koaliciju SNS – LDP, koja u ideološkom smislu deluje prirodnije od recimo postojeće koalicije „naprednjaka“ i „socijalista“. Na stranu ujedinjeni penzioneri. Ergo, spoj Ace i Čede predstavljao bi, ma koliko to na prvi pogled bizarno izgledalo, dominantu ideološku strukturu sastavljenu od neokonzervativnih i neoliberalnih elemenata.

Nego vratimo se minijaturnim ideologijama u koje Sol ubraja rezove, efikasnost, dugovanja i tome slično. Naravno, mogli bi se dodati i drugi varijeteti. Imperativ ulaska u NATO recimo. Zar to nije jedna mala, teledirigovana, kratka, šorti ideologija po principu uzmi ili si gotov? Uzmimo sledeći primer. Mika i Laza se odlučno protive ulasku Srbije u militantnu organizaciju poznatiju pod nazivom NATO. Međutim, oni tim činom automatski navlače na sebe stigmu nazadnjaka, protivnika civilizacijskih trendova, možda čak i epitet militantnih desničara, što je notorni oksimoron ako se uzme u obzir ideološka potka NATO saveza. Mada, Mika i Laza lako mogu biti (gle, čuda!) pacifisti liberalno-leve orijentacije, uzgred prilično naoštreni na bilo kakav oblik vojno-industrijskog kompleksa.

Ili, uzmimo idealnotipsku sliku o Evropskoj uniji. Dok jedna „mala“ ideologija tvrdi kako u EU ama baš ništa ne valja pod milim bogom, dotle druga „šorti“ ideologija pripoveda kako u EU u slapovima teku med i mleko. U stvari, ni jedna ni druga ne pruža celovitu sliku stvarnosti, što opet ne sprečava male operativne ideologe da nesebično dele stigme kritičarima koji smisleno opaljuju po jednoj i(li) drugoj. U prvom slučaju Mika će teško uspeti da utekne epitetu poremećenog briselskog fundamentaliste, ko što u drugom slučaju Lazi ne gine stigma nacionalistički orijentisanog manijaka. Tako vam je to kad se drznete da kritikujete „neprikosnovene istine“ minijaturnih (da prostite na pleonazmu) ideologijica. Šta tek reći o malim ideologijama slobodnog tržišta, štednje, fleksibilnog otpuštanja radne snage, nacionalne homogenizacije, srpske ćirilice, ruske balalajke, američke pite…?

Po nepisanom pravilu, „mali ideolozi“ retko kada postaju kultne političke ličnosti što dugoročno gledano i nije tako loše. Po svemu sudeći, koči ih napetost između urođene bezličnosti i stečene harizme. Za razliku od kulta bezličnosti, fenomen kulta ličnosti redovno nastaje unutar tzv. velikih ideologija. Setimo se brojnih političkih primera iz prošlosti povezanih sa kultom ličnosti vazda stisnute propisno zakopčanom uniformom. Ili lister odelom. Kako god, moda je u pitanju – a moda je prema mišljenju Džona Ralstona Sola oblik male ideologije.

Još bismo mogli pomisliti kako naš PPV iz čisto ideoloških razloga forsira sportski način odevanja prilikom bliskih kontakata sa razgnevljenom masom. A i nekako ne ide da se terenska rešavanja dijametralno suprotnih zavrzlama obavljaju u ministarskom odelu? Delovalo bi to nekako menadžerski neuverljivo – u najmanju ruku. Uostalom, Zagor nikada nije promenio majicu i pantalone, što mu nije smetalo da efektno rešava izuzetno komplikovane probleme Indijanaca. Hoću da kažem kako se na barikade ne ide baš u Hugo Boss odelu. Vulin jeste nepotrebno radikalizovao ideološki potencijal mode onim pojavljivanjem u uniformi, ali je zato Vučić dobrano pacifikovao pregovarački FAP stajling do nivoa profesorskog luka. I kakve sad to veze ima sa tamo nekim kultom ličnosti?