Kultura smrada

(Imate Vi prečeg posla nego da se bakćete sa javnim zdravljem građana zemlje čiji ste novo-staro-izabrani premijersednik postali.).

Uostalom, stručnjaci koji svakodnevno mere zagađenje vazduha, odgovorno tvrde kako se aroma sagorelih guma, plastika i dlaka, ne odražava bitnije na zdravstveno stanje običnih smrtnika. (Sa neobičnima je situacija još povoljnija). Samo je potrebno imati kvalitetan klima-uređaj i nenormalan poriv za tronedeljnim zabarakadiranjem u toplom porodičnom gnjezdu.

Inače, autoritativni stav stručnjaka, da zdravlje ljudi ne ugrožavaju kancerogene supstance koje nam nedeljama dolaze sa vinčanske deponije – vraća nadu i poverenje u sistem. Štaviše, lično sam se proteklih nedelja, u kontekstu neuticanja dotičnog smrada na zdravlje, uverio da moja astma misteriozno inklinira neaktivnosti. Tako par dana nisam disao, ali to uopšte nisam registrovao. Ili je reč o klasičnoj rasejanosti – staroj profesorskoj boljci, ili je (u šta sam skloniji da poverujem) reč o nadnaravnom uticaju hipnotičke moći stručnjačkih iskaza na svest običnih smrtnika.

Ipak pitam se, gospodine premijersedniče, kako to da država kojom tako blago-autoritarno rukovodite nije uspela da za tri nedelje savlada smrad sa vinčanske deponije u plamenu? No, znajući za Vaš protestantsko-etički nerv, verujem da se tu radi o nečem mnogo većem i širem od onoga što bi kritički um mogao pojmiti.

Da li je po sredi strategija temeljitosti – koja se prvi put u istoriji zgrudvala u klupko racionalne vrline te snažno ophrlila vlast ne puštajući je da diše? Nigde žurbe, jurcanja, trke… za boljim životom koji će doći za samo dvadeset godina. Dakle, strategija „polako i natenane“. A kada bolje sutra konačno stigne, moji će ispisnici imati svega 62 godine i biće savršeno spremni za naglo ubrzanje u nadoknadi propuštenog.

S druge strane, pitam se da li je država namerno izgubila bitku sa smradom kako bi građane postepeno navikavala na isti? Jer, ukoliko se građanin pokorni jednom navikne na smrad deponije u plamenu, lakše će podnositi i druge smradove koji ga okružuju u društvu. Hoću zapravo da kažem kako će građanin, duboko užljebljen u tkivo glokalnog smrada, lakše igrati ulogu instrumenta u rukama sistema koji produkuje kulturu smrada.

I dok deponija smeća bezbedno bukti na lokalitetu drevne vinčanske kulture, nameće se bonus pitanje – da li je ideja da se smećem zatrpaju artefakti drevne civilizacije produkt nekakvog istinskog genija? Ili je, pak, produkt genija instaliranje raspevane prskalice na Slaviji – odakle odskora puše nepodnošljivi smrad kiča.

Elem, od kulture smrada jedino je gori smrad u kulturi. A smrad u kulturi prvenstveno stvaraju kič ljudi. Kič ljudi obožavaju božanstvo kiča te stoga rado stvaraju kulturu kiča. Unutar kulture kiča dolazi do obrazovanja kič odnosa, dok se kič filozofija nameće kao differentia specifica takve politike.

U međuvremenu, kič ljudi veruju kako su njihovi kič proizvodi božanstveno lepi, i kako se kao takvi (šljašteće-kičasti) neizostavno moraju svideti svakom normalnom ljudskom stvoru. Kič ljudi, međutim, nemaju pojma da je i samo nazivanje nečega „lepim“ svojevrsni kič, i da ničega kantovski uzvišenog nema u (primera radi) fontani na Slaviji – izuzev golog kiča koji se najjasnije može sagledati kroz gusto granje.

A to što fontana na Slaviji predstavlja vernu sliku aktuelne vlasti – nije, naravno, Vaša krivica – gospodine premijersedniče. No, još su manje krivi oni koji se svim silama opiru kulturi smrada, i na koje smrad čak deluje kontraproduktivno. Upravo takvi (pod dejstvom smrada) vremenom stiču mehanizam odbrane te počinju da osećaju kako nešto pakleno smrdi i u politici, ekonomiji, kulturi, urbanom planiranju, pravosuđu, zakonu o radu, međuljudskim odnosima, demokratiji…

A to je već, što bi marksisti rekli, protivrečenost unutar samog sistema koja neminovno vodi njegovom definitivnom kraju.