Kurta nije sjahao

P { margin-bottom: 0.21cm; }Izbori su odavno svedeni na demokratsko smenjivanje gotovo istovetnih partijskih oligarhija, pa stoga valjda ne bi trebalo da čudi stanoviti postotak apstinenata. Reč je o građanima sa pravom glasa koji na dan izbora ostaju kod kuće jer ne umeju da naprave razliku između Kurte i Murte. Moglo bi se čak reći da oni, na izvestan način, kažnjavaju Murtu jer veruju da ovaj ni po čemu nije bolji od Kurte. Nevolja je u tome što apstinenti ne shvataju da svojim neubacivanjem glasačkog listića u izbornu kutiju nagrađuju Kurtu, obaška što poništavaju ono malo demokratskog principa koji se tiče smenjivanja vlasti.

Od kako je birača i glasačkih kutija, poznato je da slaba izlaznost sasvim sigurno održava Kurtu u sedlu, to jest na vlasti – i istovremeno onemogućava Murtu da istu uzjaše. No i pored čelične volje da ipak ne prošetaju da glasačke kutije (zapečaćene ili ne), mnogi današnji apstinenti će već koliko sutra zakukumavčiti zbog loše socijalne situacije u kojoj se nalaze, plata koje šlajfuju u mestu, nezaposlenosti, bednih penzija i tome slično.

„Šta, zar večeras nema TLZP?!“, zaprepašćena je nakon zatvaranja biračkih mesta omladinka tek stasala za glasanje.

„Nema“, odgovara joj drugarica, „izborna je noć“.

„Kakav smor“, zaključuje prva.

Pokazatelj kakav značaj imaju republički, pokrajinski i lokalni izbori u životu prosečnog građanina Srbije, jeste izlaznost. Na ovim izborima izlaznost je bila nešto bolja nego na prethodnim (nije glasalo samo tri miliona ljudi), što je sasvim u duhu anesteziranja građanstva. Razmišljanje u stilu „baš me briga da izlazim na biralište kada se ništa promeniti neće, ali ću zato u godinama koje slede besomučno lamentirati nad zlehudom sudbinom svojom“, ne donosi ništa dobro. Štaviše, porast izlaznosti od četiri procenta, u odnosu na prošle vanredne izbore, nije nikakav epohalni skok – pogotovo što su se ovoga puta građani izjašnjavali o sva tri nivoa vlasti. (Beše li u Australiji obavezno izlaženje na izbore?)

Česlav Miloš u „Zarobljenom umu“ piše kako se u narodnim demokratijama borba vodi za duhovnu vlast. Čoveka treba dovesti dotle da shvati – a kada jednom shvati onda će i prihvatiti. Slično je i danas u tzv. zapadnim demokratijama. Shvataš da si kreditni rob, konformistička slamka, bedni crv koji se ni za šta ne pita – i bez problema prihvataš takav status.

U Srbiji je građanin s pravom glasa, samo nekoliko godina nakon petooktobarskih promena, shvatio da se ništa ozbiljnije ne može učiniti po pitanju svijetle budućnosti, pa je sledstveno tome prihvatio lični pasivizam sa elementima defetizma. Međutim, reč je o primeru građanskog diletantizma sa natruhama retrogradnog fatalizma. U svakom slučaju, radi se o idealnoj podlozi za cvetanje kulta ličnosti. Kao i za pošumljavanje apsolutne harizmatske vlasti o kojoj je nekoć davno pisao Veber.

P.S.1 Jutro nakon izborne noći. Kiša dosadno rominja, a neke se partije još uvek vrte oko cenzusa. Nevoljno izlazim da kupim novine i hleb. U prodavnici gužva. Izvesna gospođa u godinama, sveže izblajhane kose, upadljivo nakarminisana, u tesnim tigrastim helankama – ponosno kliče kako je pobedila na izborima. Setih se u momentu prethodne večeri i tvrdnji sa Britanskog ostrva kako je Vučićeva pobeda zapravo referendum za nastavak evroatlantskih integracija. Ova gospođa mi nikako ne odaje utisak evrofanatika. Više mi nekako deluje radikalno-putinoholičarski. Znači, nešto tu nije kako treba. Šta hoću da kažem. Pa to da je bar polovina, od one četvrtine biračkog tela koja je glasala za Vučića, isključivo opijena kultom njegove ličnosti a ne nekakvim evropskim vrednostima.

Populus, koji je ovoga puta sam sebi dodelio ulogu mazge, biće mamuzan još mnogaja ljeta. Apsolutno, proporcionalno i bespoštedno. Za svaki slučaj.