Većina pripadnika današnje generacije srednjoškolaca ne zna ko je Dejvid Belami. Uostalom, većina njih još uvek ne zna da se na drugom kanalu javnog servisa svakodnevno emituje prilično kvalitetan obrazovni program. No, to u velikom broju slučajeva izgleda ne znaju ni pripadnici poštene inteligencije, koji se, po sopstvenom priznanju, retko skidaju sa Historija i Nacionalne geografije.
Elem, simpatični bradonja i maher za botaniku Dejvid Belami predstavljao je 80-ih godina prošlog veka (pored Dejana Đurovića i Branka Kockice) veliku zvezdu jugoslovenskog školskog programa. Za razliku od Đurovića, koji se zbog prirode naratorskog poziva uopšte nije video, ali se zato vrlo dobro čuo ili Branka, koji se redovno gubio u masi predškolske dece, Belami je zauzimao gotovo ceo televizijski ekran. Tačnije, smenjivali su se krupni kadrovi Belamijevog lica dok vrlo ekspresivno, u stilu Raše Popova, govori o karakteristikama egzotičnog bilja, sa kadrovima njegovih zemljoradničkih, humusom zaprljanih, šaka. Naime, Belami je često umeo da čeprka po zemlji i da iščupa kakvu biljku ne bi li je što detaljnije predstavio televizijskom auditorijumu. I to, naravno, nije činio u belim rukavicama. Zahvaljujući upravo tim krupnim kadrovima, otprilike sve dok nisam počeo da pratim domaća politička zbivanja, verovao sam kako jedino botaničari imaju veliku glavu i prljave ruke.
Pre neki dan nabasah u jednom nedeljnom TV dodatku na rubriku posvećenu zaboravljenim televizijskim asovima i prijatno se iznenadih kada ugledah fotografiju Dejvida Belamija. Ipak, čitajući neveliki tekst o uvaženom naučnom radniku, neprijatno se iznenadih saznanjem kako je časna starina od osamdeset leta bačen na margine vlastitog društva samo zbog toga što je koristio pravo na izražavanje sopstvenog mišljenja.
Izgleda, naime, da su stavovi koje je Belami iznosio povodom globalnog zagrevanja (ljudi nisu krivi zbog efekta staklene bašte), a koji se očigledno kose sa etabliranim stavovima britanskih i svetskih ekologa, doprineli njegovom trajnom uklanjanju sa televizije, izloživši ga pritom oštroj osudi društva na granici linča. Sve to usred, gle čuda, liberalne kolevke slobodnog mišljenja i govora.
„Kad bi celo čovečanstvo bilo istog, a samo jedan čovek suprotnog mišljenja, čovečanstvo ne bi imalo više prava da ućutka tog jednog čoveka nego što bi on, ako bi posedovao moć, imao prava da ućutka čovečanstvo”. Ovako je u delu „O slobodi“ pisao legendarni Džon Stjuart Mil – jedan od prvaka liberalnog mišljenja, a svakako prvak socijalno-liberalne struje unutar pomenutog mišljenja.
Ukoliko je savremeni neoliberalni neoindividualizam puko kontriranje zdravom liberalnom individualizmu kakav su promovisali liberali poput Džona Stjuarta Mila, onda je marginalizacija savremenih “disidenata” koji misle svojom glavom, poput recimo Dejvida Belamija, posve očekivana, mada sasvim neprihvatljiva pojava. Nije naravno reč o pljuckanju uz vetar kako bi rekli cinici, već o pravu na slobodu kritičkog mišljenja i govora koja često zna da prkosi etabliranim tlapnjama. Sad, suština nije u tome što sloboda govora katkada proizvodi veće tlapnje od etabliranih. Suština je da neetablirano mišljenje (nije važno dal je tlapnja ili ne), koje prkosi etabliranoj istini koja je sve drugo samo ne tlapnja (a zapravo je često malo žešća tlapnja), ne bi smelo da predstavlja razlog za bilo kakvo sistemsko sankcionisanje slobode mišljenja i govora. Ruku na srce, sistem to retko kada čini budući da je kritičko mišljenje u današnjem vremenu ionako banalizovano. Slučaj Dejvida Belamija izuzetak je koji potvrđuje pravilo.
Banalizacija kritičkog mišljenja poduprta je imperativom brzine. Još je Platon primetio da se pod pritiskom hitnosti teško može razmišljati, a kamoli danas u eri sveopšteg ubrzanja. Zato je valjda omiljeno pitanje poslodavca upućeno potencijalnom kandidatu za posao “da li možete raditi pod pritiskom?”
S druge strane „nema ničeg težeg od pokušaja prikazivanja stvarnosti u svoj njenoj banalnosti”, tvrdi legendarni francuski sociolog Pjer Burdije. Uostalom, zar predstojeći veliki (rijaliti) rat između Pinka i B92, kao i larma oko projektovanih rejtinga nije dobra potvrda ovih Burdijeovih reči?Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
