Liker od bunike

Mnogi su na drugoj strani gradili autoritet preko tobožnje učenosti jer su, iako analfabeti, uvek nosili kakvu starostavnu knjižurinu koju bi, u trenucima nadahnuća, fiksirali pogledom sve dok im vizije ne bi pokuljale iz usta. Takav je bio Stanj Šćekić iz okoline Berana koji je živeo u 17. veku, a koji je u narodu bio poznat pod nadimkom Prozorljivac. Priča se da je predskazao pojavu Karađorda („crni čo'ek, car u opancima koji će mnogo srpskog naroda spasiti od Turaka“) kao i pojavu cigareta, može biti i kakvih jačih opojnih sredstava („izići će dimopije u narodu i ljudi će gutati dim od trave kao što gutaju vodu, vino i rakiju“). Za razliku od Leša Dijakovića iz Ličke Krajine, Mata Glušca iz Korita kod Gacka ili Janka Citovića iz Konjuha, koji je tvrdio da poseduje naročite „nišane“ kroz koje gata i proriče, današnji su vidovnjaci naoružani lap-topovima i televizijom kako bi što efikasnije pomagali svojim klijentima. Specijalizacija uloga je učinila svoje, pa tako jedni gledaju u karte, drugi izrađuju horoskope, treći vire u dlan, četvrti proizvode medikamente bombastičnih naziva (sa „turbo“ prefiksom i sufiksom na „eks“). Posebno se ova komercijalizovana narodna medicina oslonjena na tradiciju Vase Pelagića kao i na advertajzing zabavno-muzičkih programa dobro primila u „medikamentizovanom“ društvu. U kulturi turbofolka turbošlang dođe kao proviđenje.

Danas posebnu vrstu domaćih proricatelja čine, nazovi, kontakt-vidovnjaci, koji pomoću lap-topa rasteruju sile preteći raspoložene prema čovečanstvu ili bar onom njegovom delu omeđenom lokalnim granicama naroda i narodnosti. Iako „politički nekorektno“ najureni sa nacionalnih televizija, kontakt-vidovnjaci su našli uhlebljenje na „lokalu“.

Ovi proroci i proročice estradnog i japi izgleda u direktnom kontaktu (šezdeset dinara minut razgovora plus PDV) rešavaju najteže porodične probleme i dileme. Ove višesatne televizijske seanse predstavljaju lakmus papir stanja nacije. Jer kao što kažu iz SPC-a povodom pojave lažnog hilandarskog kvasca u narodu, kriza je povratila lažne proroke na društvenu scenu. A to bi opet mogao da bude još jedan dokaz u prilog tezi da se Srbijom trenutno mota duh devedesetih koji je svojevremeno iznedrio vidovnjačko-travarske legende poput Ljubiše Trgovčevića („da li me čujete?“), Kleopatre i vidovite Zorke. Međutim, mnogi su pravili razliku između vidovite Zorke, predstavljala sloj novokomponovanih vidovnjaka i deda Miloja („biće tumbanje po celom svetu“) , koji je baštinio tradiciju narodnih neprofitnih vidovnjaka, mada su u suštini i Zorka i Miloje, svako na svoj način, predstavljali polugu vladajućeg režima. S tim u vezi, razlika između lažnih proricatelja i pravih proroka nije se ogledala u tome što su prvi metaforički rečeno pušili „marlboro“ a drugi savijali krdžu. Stvar je bila mnogo komplikovanija i odnosila se na političku (ne)podobnost jednih i drugih. Ako su primera radi Tarabići i bili u dobrim odnosima sa srpskim dvorom, samo se naslutiti može šta je sve proricao jeromonah Sofronije zvani Plastonja kad ga Miloš Obrenović naziva lažnim prorokom.

Novokomponovani vidovnjaci su devedesetih bili bitna poluga režima iako to nisu planirali – samo su za sopstveni račun koristili apatičnost kojom je režim napajao narod. Takva predskazanja još jače su vezivala ljude lancima sujeverja i političkog metanisanja. Ali, to i nije bilo tako teško izvesti u sredini u kojoj su prevrtanje šolja nakon kafenisanja i međuljudska komunikacija na osnovu slaganja horoskopa najzastupljenije premoderne prakse. To je i delimičan odgovor na hipotetičko pitanje šta u današnje vreme, kada smelo koračamo postmodernim bogazama, podupire sujeverje u Srba? Da li se u tom pogledu nešto iole promenilo izuzev što Trgovčević više ne barata onostranim silama pomoću rotiranja burme već pomoću Majkrosofta? Odgovor je po svemu sudeći negativan s obzirom na to da vračevi-pogađači deluju i u najvažnijim instancama vlasti. Kod nas je izgleda liker od bunike davno ispijen na eks.