Ljubav u zaleđu

Međutim, dok je „balkanski Meksiko“ ambiciozno štancovao prilično gledane glam sapunice u kojima se idealizovana stvarnost nespretno kalemila na turobnu (tranzicionu) svakodnevicu, Srbija je gradila odbrambeni štit od „Bele lađe“ i „Ranjenog orla“. I kako to obično biva sa mamutskim serijalima, ubrzo je sa TV ostvarenjima kao što su „Ljubav u zaleđu“ i „Selo gori a baba se češlja“ došlo do zamora materijala. Na (ne)sreću otkriveno je pusto tursko.

Ruku na srce, euforija sa kojom su najpre u Hrvatskoj a potom i u Srbiji dočekani Berguzar Korel i Halit Ergenc, nije dosegla onaj psihodelični stupanj uživljavanja kakav su svojevremeno postigli žitelji Kučeva kada su pisali Miloševiću da lično urgira kod venecuelanske vlade da se Kasandra izbavi iz zatvora. Nije isključeno da su mnogi od pokretača pomenute građanske inicijative poverovali da je Milošević to i učinio budući da se Koraima Tores alias Kasandra pojavila jednog dana živa i zdrava na surčinskom aerodromu. Uzgred budi rečeno, „Kasandra“ je predstavljala „kvintesenciju“ devedesetih kao što je „Bolji život“ predstavljao labudovu pesmu televizijske ere u SFRJ. Nekoliko dana nakon završetka emitovanja „Boljeg života“ zapuškaralo se u Sloveniji. S druge strane, ne bi trebalo zaboraviti da su i „Ljubav u zaleđu“ i „Kasandra“ i „Bolji život“ rođeni ispod šinjela „Dinastije“, najpopularnije sapunice na ovim prostorima. Nije bez značaja činjenica da se emitovanje ove serije poklopilo s vladavinom Ronalda Regana što će u simboličkom smislu imati dodirnih tačaka sa specifičnim vrednosnim sistemom uspostavljenim nakon pada Berlinskog zida. Iako je „Dinastija“ nastala iz želje ABC-a da ugrozi gledanost i kultnu poziciju CBS-ovog „Dalasa“ (prestigla ga tek u petoj sezoni), kod nas je „Dalas“ sasvim paradoksalno smatran tek bledom kopijom „Dinastije“. Stari Džok Juing večito je obitavao u senci Blejka Karingtona kao što se odnos između Džej Ara i Sju Elen odvijao u senci uzajamnog čupanja za kosu plemenite Kristl i zlobne Aleksis. U svakom slučaju pitanje intelektualnog prestiža tokom osamdesetih bilo je posedovanje uglavnom nepotrebnog znanja o tome kako je Kirbi Endruz u stvari ćerka Blejkovog majordoma Džozefa odnosno kako je Adam (koji je naknadno ubačen u seriju kao pandan zlobnom Džej Aru iz konkurentske sapunice) zapravo najstariji sin Blejka i Aleksis, koga je svojevremeno kidnapovala dadilja. „Dinastija“ će u neku ruku predstavljati uvertiru u bezgranično konzumiranje „španskih serija“ tokom devedesetih. Pre toga dogodiće nam se „Bolji život“. Sve što će se na ovom prostoru snimati nakon ove serije (koja se trenutno po ko zna koji put reprizira na prvom programu RTS-a), ostaće u senci Gige Moravca, našeg realsocijalističkog Džoka Juinga. A to što Giga i Emilija nisu na vrhuncu popularnosti gostovali, recimo, u Turskoj kao akteri prve balkanske sapunice manje govori o onovremenoj državnoj politici Turguta Ozala, a više o jednom drugačijem duhu vremena. Trebalo je da dođe do promene globalne kulturne paradigme pa da Berguzar i Halit postanu rado viđeni gosti u Srbiji. Bilo je, ukratko, potrebno da se dinamika sapunske opere preseli u društveno-političku stvarnost.

Događaji koji se u Srbiji trenutno vrte oko dodele Nobelove nagrade za mir pritvorenom kineskom borcu za ljudska prava nalaze se na sredini između sapunske opere i trilera. Nešto poput soft verzije desete sezone Dinastije u kojoj Kristl potpuno ispranog mozga pokušava da naudi voljenom Blejku. Prema svemu do sada rečenom poruka koju smo unutrašnjim nadgornjavanjem oko Nobela odaslali u svet ne odnosi se ni na potcenjivanje ljudskih prava niti na stratešku privrženost Kini. Mada most Zemun -Borča nije za potcenjivanje. Poruka koju smo kao zemlja poslali u svet odnosi se prvenstveno na konfuziju unutar političke elite gde se ministar inostranih poslova zalaže za bojkot, predsednik protiv bojkota dok premijer forsira kompromis u vidu ombudsmana kao specijalnog srpskog izaslanika u skladu sa strateškim ciljevima Srbije: i Evropa i Kina. Ipak, ljubav na dve stolice obično završava u procepu ili u najboljem slučaju u zaleđu. Za poštovanja ljudskih prava u Srbiji je pre svega potrebna železna infrastruktura u vidu pravne države. Egzistencija pa tek onda esencija, što bi rekao Sartr. A ne odmah (tras!) po esenciji. Kao ne daj bože kod onih baba koje su čupale cvekle u poznatoj pesmi Pankrta.