London calling!

Kad je 1973. Pinoče srušio levičara Aljendea, uz pomoć vojne hunte i američke Centralne obaveštajne agencije, odmah je angažovao grupu ekonomskih stručnjaka sa Čikaškog univerziteta kako bi svojim savetima potpomogli razvoj čileanske privrede. Epilog je bio katastrofalan po građane, ali ne i za tanak sloj tajkuna koji je ubrzo iždžigljao na društvenoj površini. I da, „čikaški momci“ bili su nadahnuti neoliberalnim idejama Miltona Fridmana.

Zatim je 1978. Den Sjaoping prihvatio neoliberalnu doktrinu uspevši da unutar mandarinsko-jednopartijske matrice spoji komunizam i kapitalizam, u nameri da Kinu prevede iz ekonomskog mrtvila u centar kapitalističkog dinamizma (što bi na mikroplanu Vučić rado izveo u današnjoj Srbiji). Megi Tačer je već naredne godine krenula sa neoliberalnom privatizacijom državnih preduzeća u Britaniji kao i trajnim razoružavanjem sindikata. Slično je, početkom 80-ih, samo s druge strane „bare“, učinio i Ronald Regan. Doduše, Li Danijels ga u filmu „Batler“ (2013) prikazuje kao prvog američkog predsednika koji je stao na stranu radničke klase tako što je dozvolio izjednačavanje plata „crnog“ i „belog“ osoblja u Beloj kući. Ali, to je ionako bila posledica ličnog poštovanja koje je Regan (Alan Rikman) gajio prema batleru Sesilu (Forest Vitaker). Bilo kako bilo, na kraju prvog Reganovog mandata susedni Meksiko postao je prva država na svetu kojoj je Svetska banka novčano pomogla u zamenu za sprovođenje neoliberalnih reformi (tzv. strukturno prilagođavanje) – što će zemlju Asteka dovesti na ivicu bankrota već uoči svetskog prvenstva u fudbalu 1986. godine.

Retrospektivno posmatrano, navedeni događaji izgledaju kao unapred smišljen predložak za scenario koji je povrh toga i dobro izrežiran. Sasvim suprotno, rečena dešavanja su u ono vreme delovala poprilično nepovezano. Kome bi uostalom 80-ih godina prošlog veka palo na pamet da u jeku stabilizacije poveže Milku Planinc i neoliberalizam? A upravo je negde u tom periodu, putem zaduživanja kod MMF-a, otpočeo proces neoliberalizacije jugoslovenskog samoupravnog poretka.

Dobro, a kakve sve to ima veze s Vučićem? Ako izuzmemo neoliberalne priče o neminovnosti štednje, smanjivanju socijalnih davanja, ambijentu za privlačenje stranih investicija, privatizaciji javne imovine – onda nema neke naročite veze. Ipak, dodamo li ovome Vučićevo često pozivanje na Tačerovu kao i njegovo često insistiranje na promeni svesti građana, koje neodoljivo podseća na čuveni aforizam Gvozdene Ledi: „Ekonomija je samo sredstvo – cilj je promena duše“, stvari dolaze na svoje mesto. Na stranu što su bitni igrači u Vučićevom „Bajernu“, između ostalih, bivši student Jejla, zatim dugogodišnji saradnik Svetske banke, kao i ekonomski savetnik u vidu bivšeg šefa MMF-a. Ovim je valjda (s ideološkog aspekta barem) potvrđen smisao kauzaliteta s početka ovog teksta. Nego, čini se da neoliberalizam teško ide pod ruku s državnim intervencijama tipa radnog akcijaštva, što može imati dalekosežne posledice po Srbiju – naročito u postpoplavnom periodu. Ipak, ne čini li vam se da je vlada Srbije u potpunosti naoštrena na izazove? Čak bi se u perspektivi mogao očekivati uvoz pragmatičnih strategija odbrane od poplava – što dugoročno gledano ne bi bilo tako loše. Slična rešenja sprovela je početkom 80-ih upravo vlada Margaret Tačer. Radi se o desetak čeličnih kapija na Temzi širine pola kilometra koje sprečavaju potencijalno plavljenje Londona usled sezonskih bujica sa Severnog mora.

Interesantno je da su nekoliko godina ranije u čuvenom refrenu apokaliptičnog hita „London Calling“, Džo Stramer i ostali pankeri iz Kleša, pevali: „London se utapa, a ja živim pored reke“. Bilo je to na početku Tačerkinog mandata tokom jednog poplavnog talasa, pa ispada kako je „čelična Megi“ na koncu popustila pod Stramerovim pritiskom. Pritom nije poznato da su zbog Londona koji zove (u pomoć), momci iz Kleša ikada odgovarali zbog eventualnog širenja panike.