Lumperajka u „Raginoj glavi“

Ređe za odvaljivanje izgredničkih bubrega. Što opet više govori o civilizovanom odnosu engleske policije prema građanstvu nego o društvu operisanom od najtežih vidova kriminala. Drugim rečima, uvek je na ostrvu bilo krimosa u enormnim količinama ali su policajci i pored toga održavali visok rejting učtivosti. Primera radi, nezamislivo bi bilo da se Bobi obrati građaninu sa „Alo, druže, gde si pošo?“ Ili „Stani more da te ja ne bi zaustavljao!“ Da ne govorimo o apsurdnosti situacije u kojoj građanin drhtulji od straha ošinut Bobijevim autoritativnim pogledom. Takođe, čini se da se vaspitni metod kojim se detetu preti grozomornim čika policajcem održava jedino na ovim našim prostorima. Bilo kako bilo neko će „odavle“ (uz obavezno likovanje: „Eve im ga za bombardovanje!“) primetiti da nije ni čudo što se Englezima desilo to što se desilo kada se policija tako „prostački“ civilizovano odnosi prema narodu. Zar uostalom batina nije iz raja izašla?

Ipak i pored toga što je armija od šesnaest hiljada policajaca (bez upotrebe gumenih metaka i vodenih topova) uspela da obuzda razjarene omladince, koji su par dana pelješili engleske radnje, tamošnja vlada ni ne pomišlja da eventualno odustane od namere da najmanje isto toliko „Bobija“ ostavi bez posla. I to baš kad „banditska kultura“, kako ju je Kameron nazvao, preti da dobrano uruši imidž zemlje Robina Huda i Agate Kristi. E sad, u tome delom i leži odgonetka misterije nedavnih uličnih nereda u Engleskoj. Ko je krivac? Banditska kultura kako vele konzervativci ili kultura siromaštva kako bi rekli laburisti? Ko recimo može garantovati da određen broj pripadnika armije potencijalno otpuštenih „Bobija“ neće praviti nerede u okviru nekog narednog uličnog protesta. Pošto će možda deo budućih bivših policajaca biti prinuđen da na potpuno nelegalan način pribavlja ono što mu je sistem oduzeo. A upravo je to nekonformističko skretanje pod pritiskom sistema suština kulture siromaštva koja se zapatila u gradskim džepovima – poprilično bolesnim delovima društva prema mišljenju premijera Kamerona. Ali pođimo redom. Šta zaista predstavljaju ti famozni „džepovi“ unutar velikih engleskih gradova? Pored toga što predstavljaju svakodnevno okruženje geto-sirotinje oni ujedno predstavljaju i apokaliptične „oaze“ Trećeg sveta unutar Prvog. „Oaze“ u kojima vladaju visoke stope kriminala, niska obrazovanost i loša zdravstvena zaštita. Reč je o kulturi siromaštva čije jezgro čini potklasa besnih i uglavnom ogorčenih uživaoca socijalne pomoći. Konzervativci veruju da socijalna pomoć guši motivaciju za rad te da su siromašni sami krivi za svoj katastrofalni položaj. Laburisti smatraju da radna nemotivisanost i lenjost današnjeg lumpenproletarijata (da se poslužimo Marksovim terminologijom) ne predstavljaju uzrok već posledicu njegovog lošeg društvenog položaja. A zapravo kultura siromaštva predstavlja reakciju sirotinje na sopstvenu marginalnu poziciju u klasno raslojenom i visoko individualističkom društvu. Tako bar kaže Oskar Luis američki antropolog koji je još krajem pedesetih godina prošlog veka razvio teoriju o kulturi siromaštva na primeru portorikanskih i meksičkih favela. Istih onih čiji će duh pola veka kasnije zaposesti Totenhem i Pekam, pre toga predgrađa Marseja i Liona, odnosno, grčke, španske a evo sad i izraelske kreditne robove iz srednje klase. Ljudi izlaze na ulice, demonstriraju, traže svoja prava. Različite su kulise ali je suština ista – protest protiv globalnog ekonomskog poretka iz perspektive očajnog sociolokalnog položaja. I tako. Revolt ovde, revolt tamo. Danas ovde sutra ko zna gde. Što bi Timoti Garton Eš rekao: „Kora civilizacije je tanka kao oblanda. Jedan drhtaj i propadamo dole.“ A sva je prilika da je podrhtavanje tla svakim danom sve jače.

Londonski izgrednici ne predstavljaju, razume se, svesne antiglobaliste za razliku od onih koji su pre dve godine performativno jurišali na banke u londonskom Sitiju urlajući „Profit je bezveze“ i „Pobedite inflaciju-pojedite bogataše.“ „Ti si došao moj London da lomiš„ nije nešto što bi trenutno jedan učtivi Bobi morao da kaže svesnom antiglobalisti iz Pekama. Ali se ni ovaj zauzvrat ne bi zavitlavao sa privatnom svojinom svojih komšija. Zapravo, pravi antiglobalistički revolt podsećao bi u najgorem slučaju na vikend lumperajku u „Raginoj glavi“ tom mitskom mestu za svakog ovdašnjeg, neizlečivog Troter zavisnika. Sa sve Del Bojem koji usred srče do kolena uvaljuje polovne ukrajinske televizore kapitalisti Bojsiju. Čist antiglobalizam sa ukusom „Pina kolade“ reklo bi se.