Mali mundijal i radnici

Na sreću postoji fotelja – neprevaziđeni egzotični rekvizit sobnog navijanja. Uzgred, egzotiku klima uređaja i plazme televizora podredio sam za svaki slučaj egzotici kineskog ventilatora i korejskog televizora. Inače, matori je (ne mislim na ventilator), sklopljen tamo negde u vreme Kutiljerovog mirovnog plana. Za divno čudo još uvek radi. Boje su doduše malo razlivene, pa ekran često nalikuje platnu Džeksona Poloka, ali je zato sve ostalo u redu. Recimo, slika zaigra tek kad neko postigne gol što uopšte nije loše ukoliko pored praćenja utakmice radite još ponešto – recimo čitate memoare Mirka Cvetkovića.

Elem, fudbalska igra na Kupu konfederacija (tako se zove pomenuti mali mundijal), u potpunosti zadovoljava apetite iskrenih poklonika fudbala. Igra se dosta lepršavo, što je možda posledica neučestvovanja „nemačkih mašina“ na turniru. Efikasnost je na zadovoljavajućem nivou ponajviše zahvaljujući fudbalskim radnicima sa Tahitija, čija se mreža zatresla čak 24 puta na prethodne tri utakmice. Reklo bi se pravi raritet danas kad svi znaju da igraju fudbal. Uključujući i fudbalske radnike na privremenom radu u reprezentaciji Srbije.

Nego, batalimo fudbalsku igru i pređimo na sociologiju. Na primer, da li ste se ikada zapitali kako bi prošli fudbalski radnici kada bi se kojim slučajem merio stepen radničkog (ne)zadovoljstva konkretnim poslom? Potpisujem da bi zaposeli sam vrh liste zadovoljnih pregalaca. Na prvom mestu, fudbalski radnik voli posao koji obavlja, što s motivacionog aspekta ima neprocenjivi značaj za nogometnu struku; dobro je plaćen za svoj rad, pa mu egzistencijalistička razmatranja ne zamaraju mozak; igra se dok radi, tako da čitav radni vek provede kao nekakav Petar Pan u štucnama i kopačkama; arbajtujući putuje svetom i na taj način nenameravano stvara himeru turističkog i sportskog radnika; na kraju krajeva, žene ga obožavaju – gotovo podjednako kao što obožavaju njegov vozni park…

Velika je verovatnoća da bi se tik iza fudbalskih radnika prezadovoljnih poslom koji obavljaju našli (bar što se Srbije tiče) politički radnici. Posebno oni koji dejstvuju pod firmom „narodni poslanik“ (mada ni poslovođe u ministarskim Hugo Bos radnim odelima nisu za potcenjivanje). Ove specifične radnike (ili radnice) obično možete videti u firmiranoj garderobi, sa skupocenom čukom oko ručnog zgloba koja vizuelno podseća na izviđački kompas, tašnom od goveđe kože kakva se ne može naći u kineskoj radnji i mesečnom platom koja jedva prelazi 1.000 evra (na stranu ostale beneficije). Stoga ne treba da čudi što se ni 70-ak od ukupno 250 poslanika ne može pohvaliti stalnim radnim angažmanom u Skupštini Srbije…

Negde na sredini tabele (ne)zadovoljnih radnika verovatno bi se našli prosvetni radnici – ontološki razapeti između zadovoljstva i nezadovoljstva, neprestano na ivici ponora tehnološkog viška sa mesečnim plafonom od 400 evra u džepu i načetim autoritetom pride… Sad, sve nešto mislim da bi ovoj zemlji konačno krenulo kad bi se prosvetnim i političkim radnicima zamenile mesečne zarade. Profesori bi bili daleko cenjeniji u društvu, dok bi s druge strane Parlament definitivno napustili karijeristi zaptiveni ličnim interesima.

Nego, rekoh da ću se baviti sociologijom, a ne bajkama. Sredinom 60-ih godina prošlog veka, sociolog Robert Blauner objavio je studiju zasnovanu na merenjima stepena zadovoljstva pojedinih tipova radnika sa određenom vrstom posla. Zaključio je da su najzadovoljniji štamparski radnici, a najnezadovoljniji automobilski trudbenici. U kontekstu nedavne grebaže neraspakovanih „fijata“ u Kragujevcu odnosno krijumčarenja maturskih zadataka iz štamparije Službenog glasnika, Blaunerova studija mi sasvim logično pada na pamet. I to pri vođstvu Španije od 2:0 protiv Nigerije. Na već pomenutom malom mundijalu u Brazilu.