Mamac prevremenih izbora

Uzmimo kao primer postojanje širokog konsenzusa oko nekog pitanja – recimo oko vremenskog intervala organizovanja parlamentarnih izbora. Takav demokratski konsenzus svakako mora biti ozakonjen kako bi se na koncu dobila ustanovljena procedura po kojoj se parlamentarni izbori raspisuju na četiri godine. („Narodna skupština Republike Srbije ima 250 poslanika, koji se biraju na četiri godine“ – član 3 Zakona o izboru narodnih poslanika, „Sl. glasnik RS“, br. 35/2000, 57/2003 – odluka USRS, 72/2003 – dr. zakon, 75/2003 – ispr. dr. zakona, 18/2004, 101/2005 – dr. zakon, 85/2005 – dr. zakon, 28/2011 – odluka US, 36/2011 i 104/2009 – dr. zakon).

Takva procedura vremenom prerasta u standard, izuzev ukoliko vanredne okolnosti ne primoraju državu da parlamentarne izbore organizuje ranije – pre zakonom predviđenog roka. A za šta je prvenstveno potreban ozbiljan i valjan razlog koji isključuje samovolju vlasti. Međutim, napredna vlast uvodi pravilo po kojem se parlamentarni izbori imaju održavati svake godine, ili pak kad god vlast oseti neodoljivu potrebu za izjašnjavanjem građanina pokornih.

„Sto dana vlade je prošlo, ‘ajdemo ponovo na izbore kako bismo dobili novih sto dana.“ Ili, „dolazi vreme teških odluka koje bi nam mogle uskratiti podršku birača na sledećim izborima, pa zato ‘ajde da tri godine ranije raspišemo republičke izbore (dok još imamo podršku)“. Ili, naprosto, „Nemamo šanse na beogradskim izborima pa ‘ajde da lokalne izbore povežemo sa republičkim izborima, pošto će tada birači po inerciji zaokruživati i na lokalnoj i na republičkoj listi. He, he“.

Ovakav autokratski manir koji vodi računa o sebičnim interesima vladajuće stranke/koalicije, najblaže rečeno nema nikakve veze sa demokratijom. Još kada preko zastrašenih medija slušamo kako jedna partija mesecima veća da li će biti (ili neće biti) parlamentarnih izbora (kad im vreme nije), tada jednostavno moramo doći do zaključka kako se time šalje jasna poruka indoktriniranoj raji – da samo jedna (moćna) partija odlučuje o tome da li će se procedure poštovati (ili neće), to jest – da li će se procedure prilagođavati stranačkim potrebama (odmah ili nešto kasnije)! Logički silogizam je jasan: SNS odlučuje o raspisivanju prevremenih izbora; I država odlučuje o raspisivanju prevremenih izbora; Dakle, SNS je DRŽAVA.

Povodom ovoga, iz naprednog jata treba očekivati sledeće opravdanje – „Ali mi imamo apsolutnu podršku građana, tako da iza svakog našeg poteza stoji većinska volja građana!“ To, razume se, nije tačno. Niti SNS ima apsolutnu podršku građana – niti može svaku svoju odluku pravdati punomoćjem dobijenim od strane dela građana. Jer bi se onda, a prema sličnoj antilogici, partija na vlasti komotno mogla preorijentisati na rasprodaju javnih dobara (hm, da li je slična preorijentacija već započela?), uz lakonsku opasku kako ima ovlašćenje od birača da rasprodaje državnu imovinu.

No, budući da ove redove ispisujem u trenutku kada vladajuća partija još uvek odlučuje da li će (ili neće) raspisati još jedne prevremene parlamentarne izbore, ostavljam mogućnost da rečena partija, na koncu, odluči da prevremenih izbora ipak ne bude!

Pitanje – da li bi u tom slučaju problem jednoumlja i jednopartijske „demokratije“ bio otklonjen? Ma kakvi! Već samo postojanje situacije u kojoj jedna partija odlučuje da li će (ili neće) biti raspisivanja prevremenih izbora – svedoči o samovolji, jednoumlju, bahatosti…, na koncu – autokratskom karakteru vlasti zaogrnute odelom „hugobos“ demokratije.

S druge strane, bilo bi sjajno kada bi razjedinjena opozicija ovoga puta izbegla da proguta mamac (sa sve primamljivom „glistom“ u obliku prevremenih parlamentarnih izbora), te se još i pobunila protiv samovolje jedne jedine partije! Uostalom, politika koja neposredno utiče na život građana ionako se „bistri“ na lokalu. Nešto slično su nedavno iz pokreta „Ne da(vi)mo Beograd“ pokušali da objasne lideru Demokratske stranke. Pitanje je samo – da li ih je dotični uopšte razumeo ili pak pokušao da shvati šta mu to oni govore?