Medsen u raljama popisa

Njegova predizborna propagandna strategija vrtela se oko plakata na kojem su dominirale dve fotografije. Na prvoj se nalazio Momir Bulatović (uslikan na nekoj crnogorskoj plaži) u kupaćim gaćama sa pivskim stomakom i opuštenim bicepsima u prvom planu, što je uostalom i dolikovalo političkom radniku koji se isključivo bavio umnim radom. Druga fotografija (u funkciji kontrasta) prikazivala je Bora u pozi bildera spremnog da istog trenutka bez razmišljanja zubima podigne teg od dvesta kila. Poruka je bila jasna. Ukoliko su Crnogorci želeli da im Montenegro izgleda poput Bora Miranovića, a ne poput Moma Bulatovića trebalo je da glasaju za „kralja“ i gotova stvar. U to vreme, međutim, politička treš estetika nije imala prođu kod crnogorskih birača pa Boro Miranović i pored originalnog propagandnog štosa nije uspeo da savlada Momira Bulatovića u borbi za predsedničku fotelju. Kao što uostalom politička treš estetika nije prolazila ni u Srbiji tokom devedesetih. Setimo se samo upornih ali bezuspešnih pokušaja predsedničkog kandidata Šećeroskog koji je više nalikovao epizodisti iz u to vreme megapopularnog „Boljeg života“ negoli ubojitom Miloševićevom protivkandidatu.

Bilo kako bilo, Moma neće savladati Boro već Milo, i to ponajviše zahvaljujući predizbornom treš marifetluku (duple lične karte, glasanje do zore). Tada će, uostalom, i početi najnovija priča o suprotstavljenosti crnogorstva i srpstva na tlu Crne Gore. Zapravo ta priča još uvek traje dok je aktuelni popis bespotrebno zaoštrava. Pa ukoliko je onomad referendum o samostalnosti Crne Gore revitalizovao bjelaše i zelenaše (pripadnike ujedinjena sa Srbijom i njihove protivnike iz 1918) utoliko je aktuelni popis stanovništva revitalizovao shvatanja crnogorstva i srpstva iz dijametralno suprotnih uglova Petra Petrovića Njegoša i Sekule Drljevića. Na popisu organizovanom početkom devedesetih, Crnogoraca je bilo 61 odsto. Većina njih je posmatrala Crnogorce i Srbe iz njegoševske perspektive kao pripadnike jednog naroda („gnijezdo Srba malo u predjelu crnogorskom“/ „Crnogorci srpsko pleme“), pa otuda i njihova nedvosmislena podrška formiranju Savezne Republike Jugoslavije u duetu sa Srbijom. Tek će sa raspadom jedinstvenog DPS-a i odlaskom Milovog krila putem državne samostalnosti, projekat učvršćivanja autohtonog crnogorskog identiteta dobiti snažnu logističku podršku sa vrha. Pa će i spisi poput onog Špire Kulišića o etnogenezi crnogorskog naroda koji nema blage veze sa Srbijom isplivati na površinu. Rad na obrazovanju crnogorskog jezika („s“ i „z“ sa crticom iznad slovnog znaka kao kod „ć“ s tom razlikom što reči na slovo „z“ sa crticom iznad tek treba smisliti) kao i rad na stvaranju crnogorske crkve isprovociraće mnoge Crnogorce koji Crnu Goru još uvek smatraju srpskom Spartom da se na popisu iz 2003. deklarišu kao Srbi. Tako će procenat Srba skočiti sa devet odsto u 1991. godini na 31 odsto u 2003. godini. Doduše, i među onih 43 odsto deklarisanih Crnogoraca iz poslednjeg popisa postoji zavidan procenat onih koji smatraju da se voz Beograd – Bar sasvim pogrešno naziva međunarodnim kao i to da se čak i u moćnoj Americi još uvek govori engleskim a ne američkim jezikom. Zbog brojnih sličnih stavova koji dele crnogorski živalj na one koji još uvek naginju Srbiji i one kojima Montenegro znači mnogo više od Bajagine pesme ispada da je donekle razumljiva prašina koja se podigla oko aktuelnog popisa stanovništva kao i njegova politizacija koja bode oči. S jedne strane rovovska borba porukama sa bilborda tipa „jadan Stanko rđa te bila zar Crna Gora nije ti mila“ (kralj Nikola) odnosno „narodnost mi srbinska“ (Njegoš), podiže pitanje etnosa na nivo znaka. S druge strane pristrasnost javnog servisa Crne Gore u formi političkog treša i u najboljoj tradiciji Miloševićeve TV Bastilje nepotrebno doliva ulje na već rasplamsalu vatru. Mada je ruku na srce cela ta pretpopisna gungula suvišna jer je teško poverovati da će se nešto dramatično desiti čak i ukoliko se bude ispostavilo da se procenat Srba u Crnoj Gori udvostručio u odnosu na prethodni popis.

I zamislimo na kraju situaciju u kojoj usred pomenute pretpopisne gungule poznatom holivudskom staru Majklu Medsenu, koji je u proteklom periodu u Ulcinju snimao akcioni film pod radnim nazivom „Loša sudbina“, poznavaoci prilika objašnjavaju kako je neobična tenzija u vazduhu zapravo proizvod najobičnijeg popisa stanovništva. Pa ukoliko gangsteru iz „Uličnih pasa“ kojim slučajem nije pošlo za rukom da razume o čemu ovi govore ili o čemu se tu zapravo radi, trebalo bi mu oprostiti. Retke su zemlje u kojima popis stanovništva predstavlja pitanje života i smrti.