Meklejn preživeo Mećavnik

Twentieth Century Fox, međutim, nije oklevao da simbolički uzvrati udarac, pa je pre neki dan unutar prostorija kompanije postavljen mural sa Meklejnovim likom. Tim činom kompanija je odala priznanje Brusu Vilisu za višedecenijsko i samopregorno tumačenje uloge neustrašivog policajca, ali je i nagovestila pustošenje svetskih bioskopskih blagajni sa taze nastavkom „Die Hard“ serijala. Tako ispade da je Kusta izbacio Meklejna kroz prozor da bi mu se ovaj brže-bolje vratio kroz vrata. To, međutim, ni pod razno ne znači da će se „Dobar dan da se umre muški“, za razliku od bioskopskih dvorana širom Srbije, prikazivati i na Mećavniku. Kao što takođe ne znači da se negde u Srbiji jednoga dana neće pojaviti bronzana statua Džona Meklejna, poput one Rokija Balboe u Žitištu. Mada je vrlo verovatno da Mate Parlov u Srbiji ima više fanova nego što će ih „italijanski pastuv“ ikada steći na ovom prostoru.

Vremenski „kontinuum druženja“ sa stvarnim/izmišljenim likovima nije bez značaja pri analizi popkulturnih uticaja. Tako se sa Meklejnom družimo još od Mikulićeve ere. Upoznali smo ga gotovo istovremeno kad i Dragišu Popadića. S aspekta analize uticaja koje popularna kultura i njeni dugovečni junaci imaju na realnost, to nije nebitan podatak. Štaviše, ukoliko je uticaj Gige Moravca relevantan s aspekta repriznog buđenja regionalne jugonostalgije, utoliko se Meklejnov globalni uticaj na naknadnu mitologizaciju američke borbe protiv terorizma nameće sam po sebi. Na stranu uticaj koji je „Umri muški“ izvršio na srpsku estradnu scenu u vidu istoimenog hita Ane Bekute.

Ovih dana je (igrom slučaja) došlo do iznenadne aktuelizacije filma snimljenog nekoliko godina nakon prvog dela Meklejnovih avantura. Reč je, već pogađate, o „Niskim strastima“. Erotski triler Pola Verhovena se na volšeban način upleo u mrežu ovdašnje visoke politike. Naime, provokativna sekvenca iz filma u kojoj dominira Šeron Stoun, inspirisala je ekipu „Nemoguće misije“ da poziciju Majkla Daglasa iz pomenute sekvence velikodušno prepusti Ivici Dačiću, i to pred okom skrivene kamere. Štos je sasvim očekivano ispao preforsiran – prejak čak i za „mentalitet nivoa gledanosti“ koji vlada u domaćem medijskom univerzumu. Pa iako će emitovanje do sada najbombastičnije epizode „Nemoguće misije“ verovatno biti stopirano, klip sa najavom iste uveliko se vrti na jutjubu. Broj pregleda se progresivno uvećava tako da postoji realna opasnost da ultrapopularni klip sa Dačićevim deskripcijama Kalemegdana padne na drugo mesto gledanosti. Drugo je pitanje da li će jutjub popularnost uspeti da amortizuje eventualnu političku štetu koju je prvom čoveku vlade nanela skrivena kamera? Za sada se sve odvija u skladu sa „svetim“ pravilima infotejmenta. Drugim rečima, sve je okrenuto na zezanciju, što je pouzdan znak da je premijer politički preživeo „Nemoguću misiju“.

Kada popkulturni derivati zađu u reon visoke politike, to između ostalog znači da je era infotejmenta nadmašila društvo spektakla. Doduše, u današnjem rijalitizovanom poretku, gde prosečnog konzumenta ozbiljnih informacija protkanih zabavnim vestima retko šta može da iznenadi, još uvek iznenađuje kada premijer jedne zemlje nasedne na skrivenu kameru. Otuda ne treba da čudi pisanje svetske štampe o tome. Istinu govoreći, ništa se manje ne bi pisalo da se na Dačićevom mestu nalazio bilo koji predsednik vlade. A da li bi se tamo nekom premijeru u belom svetu mogao desiti sličan gaf, to je već tema za kontempliranje. U međuvremenu, Džon Meklejn je preživeo Mećavnik. Fanovi nestrpljivo čekaju da ga vide u akciji na velikom platnu. Nije mala stvar – „Die Hard“ puni 25 leta.