Miletov disko i postmoderna

Moglo bi se čak reći da se nakon Lepe Brene i Slatkog greha, koji su sličan, no ipak manje gabaritan koncert održali na fudbalskom stadionu u Bugarskoj (u vreme kad su se Bugari nalazili otprilike pedeset svetlosnih godina iza nas i gotovo stotinu iza Evrope), koncert pod nazivom „Ceca Ušće 2“ sasvim zgodno uklopio u istorijski kontekst početka srpske postmoderne politike. Na momente se činilo da sam Najtviš praši folk na ušću dveju reka ispod Avale, kao što se samo nekoliko časova ranije činilo kako se Vučić i Dačić drže kao daleko veći evropejci od Van Rompeja i Baroza zajedno. Pa zar sve to onda ne vuče na jednu malu, ničim izazvanu, postmodernu? Bez obzira što će je neki ovdašnji realista sasvim verovatno i vrlo munjevito prekrstiti u fatamorganu.

Može biti da je vatrenim ljubiteljima teorija zavere koncert na Ušću legao kao kec na deset u smislu povlačenja izvesnih paralela između Cece, Dačića, Žitorađe i Evropske unije. U međuvremenu, evroskeptičniji deo ovdašnjeg populusa okupljen oko DSS-a, uveliko naslućuje nekakvu vidovdansku zaveru zabiberenu u briselskoj kuhinji. Navodno, opaki evropski baroni osmislili su plan dugoročnog brisanja kolektivne svesti Serba, koji će na duge staze sprovoditi poslušni vlastelini domaće proizvodnje. To bi onda trebalo da znači da će se Vidovdan od sada pa nadalje i ubuduće proslavljati isključivo kao dan evropske Srbije, umesto kao dan nebeske Srbije.

Ova naoko terminološka, a zapravo suštinska zamena teza, prema, recimo, Koštuničinom mišljenju, predstavlja očekivani proizvod udruženog simboličkog poduhvata evropskih i domaćih vlastodržaca. Drugim rečima, u pitanju je transformacija svesti na tragu nekakvog brejn vošinga. A zapravo bi se u ulozi pravih gubitnika u celoj toj gunguli oko eventualne transformacije kolektivne svesti jedino našli pasionirani ljubitelji Šotrinog Boja na Kosovu. Uostalom, RTS je i ovog puta uskratio gledaocima mogućnost da kolektivno uživaju u glumačkim bravurama Žutića, Lauševića, Tadića i ostalih bardova domaćeg glumišta. Ko zna, možda je trebalo rizikovati pa nakon završetka specijalne emisije o evropskim perspektivama Srbije, hrabro krenuti sa Trirovom Evropom. Ovako, umesto kosovskog boja u udarnom vidovdanskom terminu na prvom programu državne televizije, planiran je niskobudžetni holivudski krimić.

– Eto kako Javni servis evropske Srbije marginalizuje bazični arhetip, zapeniće isti onaj Mile koji je pre trideset godina u pesmi Lepe Brene zavoleo disko na nekoj seoskoj igranci. – Ovdenak me seci ako ikad više zasviram „Dedi kul“ na ovoj mojoj ‘armonici, zavapiće tapšući uzgred prilično izraubovanu dugmetaru.

Nego, vratimo se iz fiktivnog posmodernizma nazad u realpolitički modernizam. Tačnije u prošli petak kad su (rečeno stručnim jezikom), Srbiji bezuslovno otvorena vrata pristupnih pregovora sa EU. Odnosno u vreme kada se Srbija sa kompletnim političkim rukovodstvom na čelu (figurativno kazano) zvanično obrela u klupi prvog razreda srednje škole. Sa sve malom maturom pride. Ubrzo ćemo shvatiti, ako već nismo, da je vrag odneo šalu budući da od brzine savladavanja teškog evropskog gradiva, gde posebno treba obratiti pažnju na udžbenik od nekih trideset i pet poglavlja, zavisi dinamika upisa svake naredne godine.

Sad, zamislimo na trenutak nekog školarca (Miletovog unuka na primer), kako iznenada dobija zadatak da pročita i napamet nauči Servantesovog Don Kihota. A zna se recimo da je pre toga pročitao jedva nekoliko strana Toma Sojera (ostatak mu je prepričala Marica iz prve klupe), i da ponekad prelista one besplatne novine koje se mogu naći na svakoj autobuskoj stanici GSP-a. Obično sabajle. Nego, nije uputno preterivati sa kojekakvim komparacijama. Na kraju krajeva, ko je još video neke vajde od brzopletog kritikovanja visokih političkih radnika. Naročito prilikom hvatanja dugačkog zaleta za iscrpljujuću trku na trideset i pet poglavlja s preponama.