Milosrdno sestrinstvo

Od kad su mu milosrdne sestre iz SNS-a ispunile želju da postane ministar inostranih poslova, šef socijalista ima pregršt slobodnog vremena za omiljeni hobi. (A i oduvek je želeo džemper kakav ima čuveni dripac iz ulice Brestova).

Obradović je hipnotisano zurio u TV i povremeno sipao u grlo DŽonija Šetača, dok je Ružić pažljivo prelistavao Pečat i pućkao kubanski tompus. Jednom rečju, ušuškano ubijanje dosadnog poslepodneva u srcu SPS-a.

Na malom ekranu TV prijemnika, upravo je išao Dačićev omiljeni rijaliti – Zasedanje Glavnog odbora Srpske napredne stranke. Kamere su neprestano zumirale razdragana lica milosrdnih es-en-esovaca, dok je celokupna atmosfera vukla na kačarevačku slaninijadu.

Izuzme li se prvi red u kojem su sedeli pomalo ubledeli Lončar, zatim bivši predsednik Republičke izborne komisije (tu je valjda negde sedeo i sadašnji), i naravno Babić – u fokusu se ipak nalazio centralni astal poduprt naprednim letvama. Za njim se posebno isticao Đ. M. – čovek ventilator koji je nakon svake vođine opaske frenetičnim aplauzom rashlađivao ostale članove Glavnog odbora.

„Ovome je tapšalački kapacitet na izuzetnom nivou“, kaza setno Obradović.

„E, moj Žare – a nekada si tapšao ko dva Đurića zajedno.“

Obradović klimnu glavom a zatim se uz setnu melodiju iz Godfathera vrati u prošlost i u flešbeku ugleda sebe i Dačića kako na Ušću aplaudiraju govorniku brzinom helikopterskih elisi u punom zamahu.

„Kakva su to vremena bila“, zamišljeno će Obradović. „Dlanovi su brideli.“

„Ne očajavaj, prijatelju“, blago će Dačić. „Ni sam više nisam u tapšalačkoj formi. Plašim se da Vučiću ne aplaudiram onoliko snažno i dugo koliko bi trebalo. I to me razjeda. Grize me iznutra kao nekakav crv sumnje – šta će šef pomisliti na osnovu te moje slabe forme?“

U tom trenutku veliki vođa naprednjaka, socijalista, socijaldemokrata, udruženih penzionera, vojvođanskih Mađara, pokreta socijalista i tome slično – zagrme: „Hoće moju glavu!“

Dačić zajeca: „Je l’ vidite da mu traže glavu? Da sam na njegovom mestu ja Nikoliću ne bih ništa dao. Zlikovac jedan. On našem premijeru da kandidaturu zarije u leđa i to nakon svega što je Vučko učinio za sve nas u vlasti.“

„Hteli su me na crti – i evo me na crti“, nastavi Vučić, a za centralnim astalom Glavnog odbora Đurić zaklapara dlanovima da se sve bridelo.

Ružić se lecnu: „Ali njega niko nije hteo na crtu. Svi su hteli Tomu.“

„Opet oponiraš, Ružiću“, prekori ga Dačić brišući suzice. „Ako je rekao da su ga teli – onda su ga teli. I to će biti zvaničan i autentičan stav socijalista.“

„Je l’ to da su ga teli’ ovi iz opozicije?“, upita obazrivo Obradović.

„Upravo oni, Žare“, potvrdi Dačić. „A onda im je On lepo očitao lekciju i izašao na crtu.“

„Ne plašim se ničega!“, uzviknu premijer kao da je u telepatskoj vezi sa Dačićem. A zatim, nakon kraće stanke ispunjene hičkokovskim saspensom, nastavi: „Ne plašim se čak ni samog straha!“

Nastade tišina ispunjena filozofskim promišljenjima na temu straha. Da li odsustvo straha od samog straha kod izvesnih osoba izaziva zapravo strah od samog nestraha?

„E, kada bi me bar upola krasila hrabrost jednog Vučića“, vajkao se Dačić nastavljajući da namotava vunicu oko kažiprsta leve ruke.

„Ali ti jesi hrabar, šefe“, oglasi se Ružić i snažno povuče dim iz „kubanca“ kao da mu je poslednji u životu. „Prvi ćeš pokazati zube Nikoliću i javno reći kako mu ništa ne bi dao da si na Vučićevom mestu.“

„Da se ne lažemo“, primeti skrušeno Dačić, „to i jeste prokleto hrabro s moje strane.“

„Jedino se plašim“, priznade Vučić sa malog ekrana, „da ne pobede Srbiju i oderu joj kožu s leđa.“

„Čekajte“, zbuni se Ružić, „zar Broj jedan nije upravo rekao da se ne plaši ni samog straha – a sada tvrdi kako se plaši za Srbiju. Ivice, da premijer to sebe ne poistovećuje sa sistemom?“

„Vrlo moguće, dragi moj Branko. Ali to se nas socijalista ne tiče. Dok je Vučića mi smo na konju. Jedino me brine što Toma pikira fotelju premijera koju sam ja prvi poželeo. I zato, pre nego me Vulin pretekne, krećem u blaćenje konkurenta. Samo još jedan klot – frket.“