Mitologija tranzicije koja teče

 Lik Šerloka Holmsa je toliko popularan da većina ljudi i dan danas veruje kako je on zaista postojao. S druge strane za legendarnog čikaškog detektiva Alana Pinkertona, koji je živeo i radio otprilike istovremeno kad i londonski detektiv, većina je mislila da je izmišljeni lik. Tako se u slučaju Holmsa radilo o klasičnoj demitologizaciji literarnog mita dok su sa Pinkertonom stvari išle obrnutim redom. Ipak ni u jednom ni u drugom slučaju se nije radilo o urušavanju bazične mitske strukture. A to je upravo ono što se često dešava u ovim našim mitomanskim krajevima.

Na primer, u vreme dok je slovio za najtraženijeg haškog begunca, Radovan Karadžić je funkcionisao kao nekakvo mitsko biće. Guslari pevaju o Karadžiću gorskom tiću dok ga istovremeno mnogi mitomani zamišljaju kako u nekoj planinskoj pećini, uz šumadijski čaj i jagnjeće meze, kuje zaveru protiv novog svetskog poretka. Međutim, potpuno urušavanje mita dešava se u trenutku kada se pred očima javnosti pojavljuje lik sedokosog doktora Dabića koji više nalikuje istočnjačkom jogiju negoli hajdučkom arambaši. Većina je tada počela da podozreva kako je zapravo tanka linija između transcendentalne meditacije i elitnog patriotizma. Između „Lude kuće“, kafane koju je posećivao Karadžić prerušen u dr Dabića i hajdučke pećine u kojoj se Radovan prema epskoj logici morao nalaziti. Zbog toga je između ostalog i Mladićev mitološki status trenutno deficitarniji od Karadžićevog. Danas naime mnogi veruju kako se Mladić nalazi upravo u njihovom komšiluku preobučen u uličnog prodavca kompakt diskova što je, složićemo se, daleko od mitske slike progonjenog ratnika. Pa čak i da se za onog penzionisanog belgijskog fotografa Fredija Degrefa, koga su onomad greškom priveli belgijski policajci misleći da je lično Ratko Mladić, na kraju ispostavilo da je zaista Mladić, javnost verovatno ne bi bila previše šokirana. Osim što bi eventualno konstatovala da se Ratko, osim što je vidno oslabio u licu, nekim čudom i izdužio. Ali je zato s druge strane višegodišnja potraga za njim poprimila mitske razmere. Sa potencijalnom mogućnošću transformacije iz akutnog u hronični oblik mitomanije. Zapravo, mitski karakter Karadžiča i Mladića delimično nalikuje mitskom karakteru Alana Pinkertona. Onog s početka ovog teksta. I to samo u delu koji se tiče narodnog mitologiziranja njihovih personalitija. U svemu ostalom poređenja su potpuno nesuvisla. Pogotovo zbog toga što valjda niko danas ne misli da je Ratko Mladić izmišljena ličnost kao što to niko nije pretpostavljao za Radovana Karadžića dok se ovaj nalazio u ilegali. Dr Dabić je već druga priča.

Ovih dana svedoci smo delimičnog urušavanja još jednog mita. Onog partijsko-birokratskog o doživotnom obavljanju ministarske funkcije. Naime, nedugo nakon povlačenja „Konana varvarina“ sa mesta guvernera Kalifornije, sa pozicije ministra zdravlja Srbije povukao se i Tomica Milosavljević. Iz ličnih razloga kako je naveo mada su neki po inerciji pomislili i na zakulisne radnje oko rekonstrukcije vlade. Ipak, ovaj potez, sada već bivšeg ministra zdravlja, izuzetak je koji potvrđuje pravilo – da je mitski karakter doživotne simbioze između političara i fotelje nasleđen još iz mitskih vremena samoupravnog socijalizma. O tim vremenima se manje više sve zna. Kao i o urušavanju jugoslovenskog mita uostalom. Ono što se možda ne zna jeste pokušaj njegovog oživljavanja. Putevi su različiti ali se jedan posebno izdvaja, onaj fudbalski. Jer se tek nakon katastrofalnog stanja u regionalnim fudbalskim ligama uviđa mitski karakter nekadašnje jugoslovenske lige. Mnogi međutim smatraju da je još uvek rano za njeno reanimiranje. Čak se i Prosinečki ogradio od nametnute mu uloge vesnika fudbalskog proleća na ex-yu prostoru. Uostalom sve dok i Dragiša Binić ne bude seo na klupu zagrebačkih „modrih“, od fudbalske jugo-simulacije neće biti ništa. Jer jedna lasta ne čini proleće. Ali, ukoliko ne može na zelenoj travi, reanimacija mitskog bratstva-jedinstva odigraće se na jednom drugom znatno logičnijem mestu. Reč je o kući Velikog brata u koju će se po svemu sudeći uskoro useliti takmičari iz svih bivših republika. Jugoslavija u malom. Ipak, za razliku od bratstva-jedinstva pod budnim Titovim okom, ovde se pre radi o njegovoj ad hok varijanti. Bratstvu-jedinstvu koje niče iz koncentrata tržišne mitologije.

Dok je protekle nedelje na stotine onih koji bi hteli leba preko lopate stajalo u redu vrebajući priliku da zarade koji dinar čisteći sneg sa beogradskih ulica, dotle je na stotine onih koji bi hteli leba bez motike, „visilo“ na audiciji za Velikog brata. Neki su na kasting doveli i sopstvenu decu. Eto priloga za mitologiju srpske tranzicije koja teče.