Modifikovani oligarhizmi

Jedna škola mišljenja (dajmo svemu ovome izgled univerzitetske rasprave) smatra da je u pitanju nepatvorena bahatost. Ministar se osilio preko mere, svestan moći koju nosi uloga prvog čoveka vojske, te je olako izgovorio ono što mu je instinktivno palo na pamet. Ova konstatacija je delimično tačna, budući da je i bahatost u Gašićevom slučaju tek delimično prisutna – a prisutna je jer predstavlja sastavni deo već postojećeg duha bahatosti koji uveliko lunja reformističkim hodnicima izvršne vlasti. Ili vam se može biti samo pričinjava da se premijer Vučić bahato ponaša na konferencijama za novinare, da to isto čini napredni poslanik Babić u skupštinskoj sali, ili napredni potpredsednik skupštine Bečić dok predsedava sednicama parlamenta…

Druga škola mišljenja smatra da je u pitanju urođeni nedostatak šlifa, zbog čega (još uvek ministar) Gašić u svakoj prilici izgovara ono što spontano pokulja iz njegove ličnosti. Jer to je naprosto on – na prvom mestu (još uvek ministar) Gašić, potom visoki funkcioner Srpske napredne stranke, Bratislav i na koncu, prijatelj premijera Vučića, Bata.

Bilo kako bilo, sve će to uskoro, kao da se nikada nije dogodilo, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš. Ili će jednostavno biti gurnuto pod napredni tepih od čiste runske vune. Gašić Bata će ubuduće obavljati neku daleko unosniju, a manje transparentnu funkciju nego što je to bila pozicija popečitelja vojnog – i miran SNS. Vučić će naivnu masu i dalje držati u uverenju da kao premijer Srbije vlada čvrstom rukom, nešto poput balkanskog Putina, što prostodušna masa inače ume da ceni. Jer ako je danas smenio Batu, sutra bi mogao smeniti nekog drugog – možda čak i Vulina, Bajatovića, Zoranu…

Ili Malog! Naravno ne zbog Sinišinih navodnih stanova u Bugarskoj, već zbog (ne)osvetljenja Ulice kneza Miloša! Elem, premijer se pre otprilike desetak dana, ako je verovati našem anonimnom izvoru iz vlade – Miletu, pošteno izvikao na gradonačelnika Beograda jer je ovaj propustio da postavi praznično osvetljenje u rečenoj ulici. „Na drugim si mestima postavio osvetljenje, a u Kneza Miloša još uvek nisi! Postavi to, Siniša, da ne bih ja to postavljao!“, vikao je premijer na Malog.

„Ali na drugim mestima smo metnuli kineske svetiljke (prvenstveno zbog uštede, he), a u Kneza Miloša planiramo turske – kvalitetnije. Ipak je u blizini zgrada vlade“, pravdao se Mali.

„Znam kakve su svetiljke kupljene i koliko su lepše. Aman, okači ih da narod vidi, da ne stoje u magacinu!“, nastavlja, nimalo bahato, premijer.

Da ne dužimo. Postoje dva tumačenja potonje premijerove naredbe. Prema prvom tumačenju, premijer je zahtevao da se svetiljke što pre okače kako bi ih narod lepo video. Narod: „Eeeeee, baš su lepeeeee.“ Prema drugom tumačenju, premijer je tražio da se svetiljke brže-bolje okače kako bi narod napokon video, tačnije, progledao. Narod: „Napokon vidimoooo. Ovo je, znači, Vučić okačioooo.“

Postoji doduše i treće, ekstremnije tumačenje potonje premijerove naredbe koje ukazuje na metaforički značaj magacina u celoj priči. Prema ovom tumačenju, narod je zapravo taj kojeg treba okačiti – e, da više ne bi čaminjao u nekakvom vlažnom magacinu. Jer ako narod čaminja u magacinu, onda ne može lepo da vidi, a ako ne može lepo da vidi, onda ne može ni da troši, a kada ne može da troši, onda nema ni rasta BDP-a! Zapravo se u ovom uzročno-posledičnom smeru kotrlja jezgrovita poenta premijerovog nimalo bahatog preslišavanja gradonačelnika povodom (ne)osvetljenja Ulice kneza Miloša: „Narod kad vidi lepo, tad više troši, a BDP raste!“

E, pa lepo – samo kad nije na slepo. Obaška što ova genetski modifikovana kejnzijanska maksima predstavlja suštinu reformskog napredovanja vlade na evropskim bogazama zaprečenim poglavljima. Otprečiće ih, sumnjate li u to, genetski modifikovana oligarhija naprednih preobraćenika čije zavete ubuduće treba nazivati oligarhizmima. Kao recimo onaj Gašićev, da će se od sada pa nadalje i ubuduće posvetiti misiji zaštite zlostavljanih žena diljem zemlje Srbije.