Mramor, kamen i željezo

Stiče se utisak da je parola mramor, kamen i željezo, pored simboličke težine koju daje svakoj naslovnici u kojoj se nađe, zauzimala istaknuto mesto u životnoj praksi ovdašnjih naroda i narodnosti. Naročito u periodu posleratne obnove i izgradnje.

Gledano očima današnjih građevinskih preduzimača, međutim, mramor, kamen i željezo više deluju kao nekakve istorijske etape u razvoju izolacionog materijala (unutar metamorfoze urbane stanogradnje) – koje, spojite li ih u kompaktnu celinu, prilično dobro odolevaju ugrizima zuba vremena. Metaforički, to vam je kao da u živi zid poređate Čaka Norisa, Silvestera Stalonea i Švarcenegera i onda pokušate da ih prebacite „bubamarom“, i još postignete zgoditak pride. Jeste da je reč o penzionerima na rubu sedme umetnosti, ali priznaćete, preko takvog se bedema ni Platini ne bi nadavao „kifli“. Naravoučenije – starih se vrednosti ne treba olako ratosiljati. Ponajmanje ih bacati u jarak istorije. Pritom nije bitno da li se radi o znamenitoj a zaboravljenoj ličnosti ili istorijski vrednoj gradskoj kući. Bitno je da pojedini artefakti sve češće nestaju u rasprodajnim gužvama tržnih centara ili fensi enterijerima tranzicionih kafića. A to onda deluje prilično otužno – posebno sa arhitektonsko-humanističkog aspekta.

Kada su mediji prošle sedmice izvestili o rušenju predratne beogradske kuće (reč je o istorijski gledano značajnoj kući porodice Baruh), to je automatski izazvalo opravdano ogorčenje javnosti. Odmah smo se prisetili i drugih vrednih starina koje su odolele zubu vremena ali ne i rušilačkoj sili tržišno-kapitalističkih bagera. Doduše, u današnje vreme nije teško izvući „mramor, kamen i željezo“ iz temelja neke stare kuće i potom na istom tom mestu sagraditi moderni objekat od šperploče, stakla i stiropora. Štaviše, takav poduhvat je prilično lako izvesti. Potrebno vam je nešto početnog kapitala i nešto više društveno-političkih veza. Ostalo su nijanse – što bi rekao Balašević. U međuvremenu, možemo jedino pretpostavljati koliko je u poslednjih desetak tranzicionih godina porušeno starih beogradskih (i šire) građevina – kuća, kafana, bifea itd, obeleženih duhovima različitih vremena, zarad izgradnje modernih višespratnih objekata sa stanovima za „direktnu prodaju bez posrednika“ i poslovnim prostorima za šopingovanje u prizemlju.

No dobro, reći će tipičan tranzicioni dobitnik – ali, zar tranzicija nije jedno veliko davanje po principu staro za novo? I čemu u tom slučaju dizanje dževe zbog rušenja neke udžerice na koju je retko ko istinski obraćao pažnju sve dok joj se bageri nisu primakli? Kasno palite, dragi prijatelji, a to se u tranzicionom neoliberalizmu teško toleriše. Kao što se slabo toleriše da država štiti neprofitabilne objekte na profitabilnim lokacijama. Nije vam to u duhu neoliberalnog kapitalizma. Ali je i te kako u rečenom duhu da građani po inerciji „kasno pale“ jer nemaju vremena da postavljaju suvišna pitanja o naoko trivijalnim stvarima.

Da li je nekome, primera radi, padalo na pamet da pokrene inicijativu da se legendarni Studio 5 RTB (u kojem su snimljeni najbitniji nosači zvuka) pretvori u muzej jugoslovenskog i srpskog roka? Da li je neko primetio da Šumatovac više ne poseduje duh kreativne boemštine koji ga je krasio u vreme dok je (gledano iz ugla današnje fensi estetike) poslovao kao neugledna kafana? Ili, da li je većina građana voljna da uloži energičan protest zbog toga što će se na mestu Topovskih šupa, logora smrti iz Drugog svetskog rata, graditi stambeno-poslovni kompleks? Možda i jeste, ali s kojim efektom? Naročito kad je i pitanje kosmičke pravde danas podvrgnuto merilima mramorno-kameno-željeznog profita. A to nas onda na čudesan način vodi ka Robespjeru, koji je na jednom mestu napisao: „Vladavina te večite pravde čiji su zakoni bili upisani ne u mramoru i kamenu, već u srcima svih ljudi, čak i u srcu roba koji ih zaboravlja, ili tiranina koji ih negira“.