Mudrac iz Omahe

To na neki način aktuelizuje onu Konfučijevu da ukoliko se državom upravlja prema načelima razuma, bogatstvo (za razliku od siromaštva) ne bi trebalo da predstavlja razlog za stid. Pogotovo ne tamo gde razvijena poreska politika čini stub sistema i gde se, eto, događa i to da „truli“ bogataši iznenada uskoče u robinhudovske helanke. Sa našim bogatašima, u tom smislu, stvari daleko teže idu. Tim pre što je proizvod dosadašnjeg saveza domaćih političkih i privrednih elita bio „razvodnjeni“ poreski sistem. Ipak, sa najavom zaoštravanja poreske politike država je izgleda namerila da ovdašnjim bogatunima nametne ulogu Mudraca iz Omahe, kad već oni sami ne žele da je se dobrovoljno „private“. I to u trenutku kada se broj onih koji čeprkaju po kontejnerima širom Srbije uvećava i kada proizvodnja dostiže nivo iz prve polovine devedesetih. „Ako se državom upravlja prema načelima razuma, siromaštvo i beda predstavljaju razlog za stid“, kaže Konfučije a podvlači američki anarhista iz devetnaestog veka Henri Dejvid Toro u čuvenom eseju pod nazivom „Građanska neposlušnost“.

Pitanje geografije zauzima možda centralno mesto u novoj poreskoj strategiji države. Jer Srbi tradicionalno vole(du) ostrva i otoke, a predstavnici privrednog establišmenta nekako prednjače u toj ljubavi. Međutim, jedna je stvar letovati u mlađim danima na Lastovu i Mljetu uz ribu, kuvano vino i Jasnu Zlokić, dok je sasvim druga stvar „deportovati“ novac na egzotične otoke i ostale of-šor destinacije u poznijim godinama. Iznenada je nekome iz državnog vrha palo na pamet da bi se te svote mogle jednostavno vratiti u Srbiju i pošteno oporezovati, a zatim i redistribuirati u širokom društvenom luku. Sve, naravno, u cilju postizanja (i daljeg razvijanja) socijalne pravičnosti. Jer, prosečni će se građanin verovatno složiti da je sigurnije živeti u državi koja funkcioniše poput Robina Huda (uzmi od bogatog, daj siromašnom) nego u zemlji koja se ponaša poput Super Hika (zadrigli alkos – antijunak iz „Alana Forda“) koji otima od siromašnih da bi udelio bogatima. Samosvesni će se građanin zapitati i to da li se preraspodela oporezovanog kapitala može pravično realizovati u društvu koje još uvek pliva u korupciji? Odnosno, da li će se uzajamni interesni odnosi političkih i privrednih elita eventualno poremetiti ubuduće, pod uslovom da njihov trenutni „okršaj“ nije još jedno u nizu demagoško „zakucavanje iza leđa naroda“? Kao i u mnogim drugim situacijama, vreme će pokazati šta je istina, iako se čini da nam je kudikamo išlo bolje dok su na sportskom parketu iza leđa zakucavali Peter Vilfan i Miroslav Pecarski. Bilo kako bilo, televizija vapi za jednim klasičnim TV duelom između predstavnika političke i privredne elite u prajm tajmu. Potencijalni rivali: Tadić i Beko. Potencijalno trajanje meča: tri runde plus dva reklamna bloka. Potencijalni sudija: Predrag Sarapa.

U trenutku kada studenti sve manje vole „bolonju“ i možda žale za mitskim vremenima kada su se ispiti polagali oči u oči sa strogim profesorskim kadrom, a ne kao sada zaokruživanjem ponuđenih odgovora (kao u „Milioneru“), vlada pokazuje paradigmatični potencijal dobrog „bolonjskog“ đaka. Naime, nije ni jednostavno ni lako „zdrobiti“ upitnik Evropske komisije za samo dva meseca. Dali smo kao država čvrsto obećanje Fileu da će Srbija u rekordnom roku, drugim rečima najbrže u regionu, odgovoriti na tih dve i po hiljade pitanja koliko ih tamo ima na šta je File, bojeći se valjda da smo po običaju brzopleto izleteli pred rudu, napomenuo da je za Evropu brzina sporedna stvar i da je daleko bitniji kvalitet rešenih zadataka. S druge strane, interesantno je da Srbija, izgleda, već sada ima spremljene odgovore na osamdeset pet odsto pitanja iz upitnika što navodi na pomisao da će nas ta eksplozija enormne količine efikasnosti na kraju lansirati u sam vrh rekordera u popunjavanju upitnika Evropske komisije. Po svemu sudeći jedino nas onih preostalih petnaest odsto pitanja može sprečiti da upitnik popunimo za dva dana. Pod uslovom, razume se, da su ta pitanja škakljivija od ostalih, a to bi značilo da se pre svega odnose na korupciju, Kosovo i pravosuđe. Možda je tako i bolje jer sve što je brzo to je na kraju krajeva i kuso. Sa rebalansom budžeta stvari stoje drugačije. Temeljno je pripreman da bi, kako rekoše iz vlade, na najbolji način uspostavio ravnotežu između stimulisanja privrede i postizanja socijalne kohezije. Ali iza ovih pompeznih reči jedino se izgleda jasno razaznaju konture deficita. U suštini, prosečnog pojedinca opijenog medijskim spektaklom malo zanimaju nove poreske strategije države. Više ga primera radi interesuje da li će se nakon eventualnog istorijskog trijumfa tenisera u Dejvis kupu Boba Živojinović i selektor Obradović ošišati na ćelavo negoli sva moguća problematika vezana za rebalans budžeta. Šta li bi tek na sve ovo dodao Mudrac iz Omahe?