Muzej voštanih figura

Citatu bi se danas štošta moglo dodati, ali bi mu se malo toga moglo oduzeti. Jedino se čini da je Svetozar u tranzicionoj Srbiji ponešto zaboravljen. Knjige mu se ne štampaju, poštena inteligencija ga ne citira, u školama ga jedva pominju. Na koncu, Jagodina se danas ne zove imenom njegovim. Možda grešim, no ipak sumnjam da Markovićeva figura od voska krasi Palmin muzej voštanih figura.

U Srbiji se, dakle, mnoge stvari suštinski ne menjaju (kao vodeća uloga partaja/partija u društvu), ali se zato jedna pojava opire zubu vremena – zaborav. Zaboravljamo ljude i ustanove koji su svojim progresivnim idejama i demokratskim potencijalima obeležili ovu sredinu. Guramo ih u istorijski zapećak i marginalizujemo ih, ili ih, ako su po sredi ustanove, ruiniramo i prodajemo za dinar palanačkim biznismenima. Kao bioskop Zvezdu na primer. S druge strane, nekada produktivni Beogradski izdavačko-grafički zavod danas ne izdaje knjige. Još gore, Bigzova zgrada u blizini Sajma i Beogradske industrije piva neodoljivo podseća na monumentalni bajbok u koji Kim Džong Un drži obolele od Alchajmera, jer ne uspevaju da upamte stihove severnokorejske himne.

Nema pomenute džepne edicije, fest-romana i ostalih Bigzovih izdanja. Bejaše li to zbilja isti onaj Bigz koji je proistekao iz Državne štamparije koja je proizašla iz Knjaževske srpske pečatnje – prve štamparije u Srbiji koja je počela sa radom 1832. godine? U redu, ne može se to porediti sa Gutenbergovom štamparijom ili onom vojvode Đurađa Crnojevića na Cetinju, ali to što smo okasnili nekih 400 godina sa štampanjem knjiga u Srbiji nikako nije opravdanje da zaboravimo Cvetka Rajovića i Avrama Petronijevića, koji su na jedvite jade dotaljigali štampariju iz Rusije u Srbiju.

Beše to 1831. godine, godinu dana pre tiskanja prve knjige u ovoj štampariji „Sabor istine i nauke“ šabačkog lekara Jovana Stejića. A koji je more taj Stejić – that is the question, zapitaće se tipičan žitelj (post)moderne Stradije. U pitanju je čovek koji je u Srbiji, daleko pre Vebera i Vučića, inaugurisao etiku rada, dužnosti i vrline podvučenih razumom kao esencijom evropskog duha racionalizma. I sve to Vukovom azbukom po beloj ‘artiji, zbog čega je Kodža Miloš, inače predstavnik tzv. Prve Srbije, zabranio dalje štampanje Stejićevog progresivnog dela. Zato je Gligorije Vozarević 1832. štampao „Srbsko stihotvorenije“ umesto proskribovane Stejićeve knjige, te se upravo rečena Stamatovićeva i Kovačevićeva knjiga smatra prvom koja je štampana na tlu Srbije. Niste čuli za Vozarevića – vlasnika prve knjižare u Beogradu? A za Marka Cukerberga?

Ispada kako su mnogi umovi Srbije zaboravljeni jer su debelo nadilazili skučene i šablonizovane prostore prvih, drugih, petih, desetih Srbija.

Kad krenete od maocetungovskog panoa „Beograda na vodi“ koji zaklanja dobar deo zgrade Glavne železničke stanice (kulturno-istorijski spomenik podignut kao simbol modernizacije Srbije), pa krenete uz Nemanjinu, dolazite do kružnog toka u čijem se centru nalazi bista Dimitrija Tucovića. Neko planira da na tom mestu postavi fontanu, a da levičara Tucovića premesti na plato ispred banke.

Nevolja je u tome što je Dimitrije sahranjen na Slaviji, pa bi i njegove kosti trebalo prebaciti. Ali i bez groba, ideal i bista čuvenog socijaliste u podnožje kapitalističkog simbola moći. Zaborav je opaka boljka. Bitno je da su socijalisti jedina autentična levica u Srbiji, kako to lepo reče ministar inostranih dela Dačić. Shvatili su na vreme da su se vremena promenila, pa stoga neće završiti kao eksponati u muzeju voštanih figura. To je već nešto kad zaboravljamo vešto.