Muzika i kockanje

A tačan odgovor je da se radi o promišljanjima Vuka Jeremića na temu „muzika u globalizovanom svetu“, koje je visoki službenik OUN, inače naše gore list, nesebično podelio sa prisutnima na nedavnoj proslavi dana Ujedinjenih nacija u Njujorku. Između ostalih prisutni su bili Stivi Vonder, Sting i naravno Ban Ki Mun.

Navedenim rečima predsedavajućeg GS OUN nema se šta prigovoriti. Teoretski sve je kao što stoji u citatu. S tim što bi na ovom mestu prilično dobro leglo i jedno empirijsko zapažanje Džona M. Kucija, dobitnika Nobelove nagrade za književnost, prema kojem klasična muzika danas više ne predstavlja kulturnu monetu. Ali nećemo ovoga puta o klasici ili o gruvanju mehaničke muzike, kako veli Kuci.

Stvar je u tome što će se naći neki ovdašnji cinik koji će zaključiti kako je Jeremiću lako da tamo daleko usred „Velike jabuke“ filozofira o muzici cupkajući uživo uz Vonderove klavirske majstorije, dok nam istovremeno ovde provejavaju neki nimalo prijatni „muzički“ žanrovi. Na primer šovinistički šlageri sa nekrofilnim sinkopama na pojedinim fudbalskim tribinama. Ili, pak, unjkajuće političke opere sa otrcanim libretima, koje smo, slušajući ih neprestano godinama, naučili napamet. Ali stvari stoje tako kako stoje, bez obzira na količinu i opravdanost potencijalnih ciničnih opaski.

Kod nas muzika kao sastavni deo sveta zabave odavno predstavlja sredstvo za efikasno beganje od turobne realnosti. A to je pozicija koja u izvesnom smislu odgovara i podvlašćenima i vlastima. Prvima jer im kidanje u svet zabave odagnava crne, egzistencijalističke misli. Drugima, jer im bekstvo od stvarnosti onih prvih nudi određen stepen neodgovornosti tipa ‘samo vi gledajte turske sapunice i srpske rijalitije, a mi ćemo se već nekako snaći sa oblikovanjem stvarnosti’. U vaše ime, razume se i pod geslom „pesma nas je održala njojzi hvala“. Zar onda nisu u pravu svi oni koji tvrde da je poziciju eksploatisanog čoveka prošlih vremena uzurpirao izmanipulisani pojedinac vremena sadašnjeg? I zar nisu u pravu oni koji se pitaju koje je manje zlo, biti eksploatisan ili biti izmanipulisan? Karl Kraus bi recimo između dva zla sasvim sigurno odbio da izabere manje dočim bi najgora varijanta bila kombinacija pomenutih pozicija. Ukratko, jedan krajnje univerzalistički model eksploatisano-izmanipulisanog pojedinca koji u Srbiji funkcioniše na modifikovan način – kao tranzicioni gubitnik (upotrebićemo taj kockarski izraz) koji rado utekne u svetove muzike, sporta i filma.

Uzmimo kao primer upravo dinamitnu kombinaciju kockanja i muzike. Prema Džonu Ralstonu Solu, uspon javno organizovanog kockanja (loto, bingo) predstavlja najviše uznemiravajuću posledicu vladinih prihoda od poreza. Uz opasku da je popularnost državnih lutrija cvetala u periodu rane industrijalizacije, Sol napominje kako su i tada (kao uostalom i sada) kockanju ovog tipa bili podložni najobeshrabreniji delovi stanovništva. Setimo se da je celovečernji šou program „Pesma i bingo“ na RTS-u u početku funkcionisao kao klasična tombola garnirana zvucima narodnjačkog melosa. Onda je u jednom trenutku iz nepoznatih razloga izbačen muzički deo pa je šou izgledao okrnjeno, ali ne zadugo. Ispostavilo se naime da izvlačenje sudbonosnih loptica iz brundajuće bingo mešalice deluje prilično deprimirajuće bez sitnog veza dugmetare u pozadini. Zato je omiljena zanimacija širokih narodnih masa prebačena sa „javnog servisa“ na „ružičastu televiziju“. I kao jedino logično rešenje, pravo u grandovsko naručje. Ipak, ovaj „kopernikanski“ obrt, osim što će možda delimično potvrditi Jeremićevo zapažanje o muzici koja prekoračuje granice (makar i one međutelevizijske), neće imati veće implikacije po domaću popkulturnu praksu. Uostalom, muzika i kockanje odavno su postali deo naše svakodnevnice. Izvlačenje bingo loptica na „ružičastoj“ ili istraživačko novinarstvo na „devedeset dvojci“ – pitanje je sad?