Nadnica za krah

Supružnici pojma nemaju niti da su Britanci, a kamoli da je stranac koji im se obratio glavom i bradom njihov kralj. I tu sad počinje da se odmotava tipičan pajtonovski dijalog iz pre-Tačerkine ere sa posebnim osvrtom na poziciju radničke klase u britanskom društvu. Seljanka, kada napokon shvati da razgovara sa kraljem lično, konstatuje kako je mislila da živi u samoupravnom društvu, a ne u monarhiji. Muž koga je kralj prethodno nazvao starcem, iako ovaj ima samo 37 godina, pita Artura da li je titulu kralja zaslužio zahvaljujući eksploataciji radnika ili zahvaljujući imperijalizmu koji je uslovio ekonomske i socijalne nejednakosti u društvu?

Trideset sedam godina kasnije, slična crnohumorna poigravanja sa radničkom klasom, sindikatima, autoritarnim kapitalistima kao eksploatatorima i pauperizovanim nadničarima kao eksploatisanima potpuno gube smisao. Ne zbog toga što sindikati i eksploatacija ne postoje (u Britaniji ili Srbiji), već zbog toga što pod uticajem globalne neoliberalne paradigme dobijaju sasvim nova značenja. Dok recimo u istočnim pogonima Najk korporacije eksploatacija još uvek cveta u ogoljenom obliku, dotle u zapadnim preduzećima funkcioniše kao sofisticirano sredstvo disciplinovanja radne snage od strane kapitala. S druge strane, u poluperifernim područjima, poput balkanskog atara, eksploatacija se po nepisanom pravilu pojavljuje u mešovitom (polubirokratskom) obliku. Uostalom, pogledajmo to kroz pacifizujuće naočari korporativnog novogovora.

Preduzetnik (odnosno kapitalista) ponaša se tržišno-racionalno (u stvari eksploatatorski) prema zaposlenima (to jest radnicima) primoravajući ih da rade (dirinče) za minimalnu nadnicu (platu). Ukoliko zaposleni ne pristanu na „aranžman“, kapitalista će ili uposliti nadničare (proletere) iz redova imigrantske armije rada, koji jedva čekaju da se prihvate najtežeg rada (rmbanja) zarad bednog minimalca, ili će pak izmestiti proizvodne kapacitete u područja jeftine radne snage. Sindikatima u tom slučaju jedino preostaje da radnička prava brane politikom „daj šta daš„, tj. često prihvatajući niže nadnice i duže radno vreme. (Kakva-takva nadnica za krah sindikalizma i ostanak kapitala.) A to je vrsta sindikata s kojom se tradicionalni marksist susretao isključivo u košmarnim snovima, unutar zlatnog doba tradicionalne radničke klase. Period kad je imperijalističkom Britanijom provejavao vetar socijaldemokratije. Kada je Lenon pevao o „Heroju radničke klase“, a „pajtonovci“ se inteligentno zajebavali na račun klasne strukture Albiona.

Doduše, nisu li se u isto vreme Mija i Čkalja zavitlavali sa Titovim samoupravnim poretkom? Danas takvog duha jednostavno nema. Čak i solidna obrada Lenonovog „Heroja radničke klase“ od strane američkog sastava Grin dej deluje kao jednokratni letnji šlager. A zapravo bi i te kako pasovala u kontekstu aktuelne serije štrajkova od Britanije do Srbije. Problem je u tome što su se pre neoliberalne ere krupni kapitalisti uglavnom pribojavali sindikata i radničke pobune, pošto je svaki prekid rada značio siguran poremećaj proizvodnog procesa. Danas, usled mogućnosti izmeštanja kapitala, slična bojazan gotovo da ne postoji.

Pa ma koliko „preteće“ izgledao i nedavni protestni defile, kojim su se ovdašnji sindikalci solidarisali sa evropskim kolegama u okviru Međunarodnog dana radničke akcije. Nije, doduše, isključeno da će mnogima replika čuvene scene iz „albuma“, 27. marta četres prve – motor s prikolicom i parola „Bolje rat nego pakt“ – delovati kao skeč. Ipak, poruka je odaslana iz Beograda i drugih evropskih centara. Na kraju krajeva, ko je još početkom 19. veka uzimao za ozbiljno britanske ludiste, koji su razbijali fabričke mašine verujući da će im krah strojeva obezbediti veće nadnice.