Nakon 180 godina

(U isto vreme, sličan proces zahvata američki Divlji zapad – dokaz da bar jedared nismo kaskali za moćnim Ujka Semom. Razlika je u tome što su ovamo Srbi preuzimali vlastitu zemlju od Turaka, koje su smatrali okupatorima, dok su onamo bledoliki Amerikanci uglavnom otuđivali zemlju autohtonih Indijanaca, koje su smatrali pripadnicima niže rase. Pa ipak, primer broj jedan se u institucionalno-političkom smislu smatra autokratijom, a primer broj dva demokratijom.)

Knjaza iz razmišljanja prenuše fiks ideje istaknutih starešina – traže da im dodeli turske spahiluke. Red je da oni, uvaženi srpski glavari, postanu spahije i da umesto Turaka deru kožu narodu. Zahtev se Milošu ne dopada, te im u diplomatskom stilu apostrofira oca očina. Starešine momentalno spuštaju loptu i umesto spahiluka (vođeni egzistencijalističkom filozofijom „daj šta daš„) ištu grofovske titule bar. „Činite voliko, očevi su vam bili kozari, a vi biste da budete grofovi – jok, more!“, odgovara im ljutito gospodar, dok kroz nozdrve ispušta duvanski dim i ispija poslednji gutljaj kahve.

Nakon kraće (tišinom ispunjene) stanke, starešine na rubu nervnog sloma potežu još jedan, po svemu sudeći, potonji džoker iz rukava. Mole gospodara da im dozvoli, ako ništa drugo, a ono bar da rusifikuju vlastita prezimena. Hteli bi da se osećaju dostojanstvenije u vlastitom gunju – kao grofovi baćuške otprilike. „Može“, veli im Miloš, „ti ćeš odsad biti Šarov, ti Garov, a ti budi Murgov.“ I tako za svagda stavi tačku na pokušaj identitetskog samoobmanjivanja srpskih, palanačkih glavešina.

Stotinu osamdeset godina kasnije u Srbiji malo toga štima drugačije – u suštinskom smislu, dabogme. Ono tačno je, društvene kulise su izmenjene, visoka tehnologija grunula je u domove širokih narodnih masa, ali starešine političkih partija (lideri) i dalje forsiraju feudalizam. To je ona trgovačka redistribucija fotelja i političko-ekonomskih „spahiluka“ koja dolazi odmah nakon okončanja izborne trke. O tome se, naravno, slabo govori u predizbornom ekonomsko-propagandnom programu. A i kako bi se govorilo kada iskrenost partijskih lidera predstavlja oksimoron – nešto poput gvozdenog drveta. Uostalom, politika je i pre Makijavelija smatrana čistom pragmatikom (gde iskrenost vodu ne pije). Tako su političari (starešine političkih partija) osuđeni na kaznu doživotnog samoobmanjivanja jer su primorani da prvi poveruju u ono što na predizbornim skupovima lično prospu pred potencijalnu glasačku mašinu. Ovaj oblik samoobmane je u stručnim krugovima poznat kao lupanje u praznu šerpu sa vatom u ušima.

U međuvremenu, zahuktava se takmičenje za titulu najvernije kopije knjaza Miloša u okviru predizbornog rijalitija „Tvoje namere zvuče poznato“. Dačić se trenutno nalazi u vrhu tabele, ali ga u stopu prate, na deobi drugog mesta, uzajamno zavađeni Tadić i Đilas. Treće mesto zauzima Koštunica (favorit iz senke), koji se, nakon „seče“ kadrova unutar vlastite stranke, obreo ispred Čede zvanog Posao i potisnuo ga čak na četvrtu poziciju tik uz Živkovića, koji se tamo nalazi još od cepanja novina pred TV kamerama. Slede Palma i Dinkić, a daleko iza njih familija Krkobabić. Dobro, a PPV? Opipivači javnog pulsa odavno ispališe nagoveštaj kako će se prvi potpredsednik Vučić takmičiti izvan konkurencije – možda i u pratećem programu vlastitog političkog oca, predsednika Tome.

Uzgred, vojvoda Toma Vučić (pre ravno 180 godina) bejaše poznat kao prek čovek. Imađaše sve Miloševe nedostatke i gotovo nijednu vrlinu. Istina, u to vreme ne bejaše slobodnih i demokratskih izbora. Sva sreća te ih bar danas ima u neograničenim količinama.