Napredna medijska klima

Prosvećen narod, koji u kolonama čeka da kupi kartu u „Jugodrpu“ mora biti imun na primitivne oblike manipulativnih strategija vlasti. Naime, daleko je to od Lipmanovih pasivnih posmatrača društvenih zbivanja koji su nesposobni da reše jednostavan test informisanosti. (Nedavno je jedan „napredni“ kadar položio test opšte kulture, pa je shodno tome postavljen na čelo Železnica Srbije. Ubrzo je međutim smenjen pošto su mediji iščeprkali nešto „sumnjivo“ o firmi poznavaoca imena Odisejeve žene i glavnog grada Kenije).

Nije dakle čudno što se u vlastodržačkoj uobrazilji medijska situacija u zemlji rapidno popravlja. Dokaz je porast televizijskih emisija koje odvažno i bez trunke straha veličaju postignuća premijera, to jest sasvim slobodno šlajmaraju po opoziciji i svima koji nešto zameraju vladajućoj garnituri. Mada nije jednostavno zamerati bilo šta premijeru i vlastima kada ih podržava oko dva miliona samosvesnih građana Srbije.

Ako ne verujete, pitajte Bogosavljevića iz Stratedžik marketinga, kojem je merač popularnosti SNS-a već neko vreme zaglavljen na cifri od 51 odsto. Istovremeno, jedno drugo istraživanje javnog mnjenja obznanjuje kako reč Vučić, pored pojmova milion, evro i dinar, predstavlja najtraženiju referencu na Guglu! Eto ujedno i odgovora zbog čega se premijer ne skida sa malih ekrana televizijskih prijemnika. Ko nema u vugla ima na gugla – kaže stara narodna poslovica.

I šta onda kog vraga ima da zamera izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvid Mekalister povodom medijske situacije u Srbiji? Kao, ovde caruje netransparentno medijsko vlasništvo, koje potom utiče na stvaranje loših uslova za potpuno ostvarenje slobode izražavanja. Ministarka Joksimović je u stilu Šarapove reternirala Mekalisteru pričom o setu medijskih zakona kojima

će se ubuduće u Srbiji regulisati transparentnost vlasništva u medijima, ali i odgovornost za javno izgovorenu reč. Nije bitno što ovo poslednje vuče na neka predstojeća sankcionisanja verbalnog delikta u kontekstu skretanja sa „naprednog“ puta. Mada ni uvođenje samokritike kroz mala vratanca nije za bacanje.

Kako god, daleko je bitnija transparentnost medijskog vlasništva koja drugačije izgleda na papiru, a malo drugačije u praksi. Na primer, može li vlasnik jednog medija da radi kao državni funkcioner (koji vuče konce iz pozadine), a da u formalno-pravnom pogledu medij bude registrovan na ime sestričine pašenogovog brata od tetke? Odgovor je potvrdan, iako na prvi pogled odudara od „naprednog“ stava (plasiranog između redova „naprednogovora“), da živimo u društvu operisanom od korupcije i sukoba interesa.

Naprednjaci, naravno, ne poriču postojanje pomenutih devijacija, već samo mantraju kako su korupcija i sukobi interesa nasleđeni iz prošlosti te da se stoga tiču svih drugih, samo ne njih. Zanimljivo stanovište budući da su se upravo brojni „napredni“ kadrovi zgusnuli uzduž i popreko državnog aparata, raznih agencija i upravnih odbora. Ispada tako da pomenuta masa „bezgrešnih“ esenesovaca i njihovih satelita, zajedno sa pomenutom „Bogosavljevićevom“ masom od dva miliona Vučićevih fanova, obrazuju masu „primernih“ građana koji ne poznaju „čari“ korupcije i sukoba interesa.

Stvari su, naravno, komplikovanije nego što izgledaju, pa se tako i medijska slika komplikuje u situaciji kada se prema rečima premijera jedino premijeru uskraćuje sloboda govora. Marketinška zamene teza – pomislio bi naivni kritičar režima koji je rečenu premijerovu izjavu čuo posredstvom Studija B. Uzgred, „Mali studio na vodi“ zapao je za oko preduzeću za uvoz i prodaju električnih uređaja iz Šimanovaca. Transparentnost medijskog vlasništva unutar napredne medijske klime. Šta drugo reći?