Napredna trava zaborava

„Snevam“, veli Fočo, „kako me napada gomila Trolova naoružanih minimalnim cenama rada. Napad se odigrava u šoping molu – koji se trenutno gradi u Borči i zbog čije je izgradnje na duže vreme zatvorena ulica kojom saobraćaju gradski autobusi. Bežim od razularenih Trolova i vičem: ‘Izvin’te, ali Vi ne gradite muzej pa da građani zbog opšteg dobra trpe maltretiranje i putuju okolo-naokolo dva meseca dana! Vi gradite privatni šoping mol kako biste regrutovali rezervnu armiju potrošača operisanih od građanskih vrlina!’ Potom se spotičem o nekakvo koferče i propadam kroz pod da bih se koji sekund kasnije obreo na astalu Glavnog odbora Srpske napredne stranke sa sve jabukom u ustima. ‘A koferče’, mrljam poput nezadovoljnog penzionera u ekspozituri poštanske štedionice, ‘gde nestade koferče?’ ‘U vražju mater! Eto gde!’, odgovara mi ljutito premijer koji manje liči na sebe a mnogo više na lažnog ministra Jovića iz serije Povratak otpisanih“.

Ukoliko sanjate Trolove i koferče, a niste Ivica Dačić, onda to pouzdano znači da naginjete podsvesnom negovanju napredne trave zaborava. Tako barem veli tranzicijski sanovnik. Uostalom, svako politikantsko zaboravljanje, čak i ono metaforičko, vodi racionalizaciji. Ne, razume se, onoj ekonomskoj koja podrazumeva otpuštanje viška zaposlenih u državnom sektoru (po recepturi MMF-a) – već onoj drugoj, psihološkoj, koja se odnosi na mehanizme odbrane pomoću kojih vlast iznalazi prihvatljiva opravdanja za svoje nedolične postupke.

Tako se previše lagano zaboravljaju nacionalistička laprdanja iz 90-ih; Afere „klečanje“, „helikopter“, „aflatoksin“…; Zaboravljaju se plagirani doktorati i diplome; Duple funkcije i sukobi interesa; Nelegalne vikendice kraj reke i „legalni“ bugarski stanovi; Zaboravlja se noćno rušenje objekata u Savamali… Svašta se, dakle, zaboravlja.

S druge strane, ono što se nikako ne zaboravlja jeste katastrofalna vladavina prethodne vlasti. Ne samo one u kojoj je AV bio PPV, već one u kojoj su „demokrati“ suvereno vladali pojačani Dačićem, Dinkićem i ponekim budućim preletačem.

Ali čekajte – zar zbog takve vladavine simpatizeri „demokrata“ nisu kaznili svoje ljubimce? Rečju, zar takav manir ne predstavlja pokazatelj njihove demokratičnosti? I da li sličan demokratski potencijal poseduju većinski primerci simpatizera „naprednjaka“ eksplicitno navučenih na Vođu i Informer?

Aktuelna vlast u nedostatku opipljivih rezultata na polju suzbijanja korova korupcije i partitokratije (manifestacija nesposobnosti prethodne vlasti), udarnički udara po već kažnjenim „demokratama“ – istovremeno nazivajući svoje kritičare otpadnicima koje treba linčovati. A kritičari jedino podsećaju aktuelnu vlast da ona vrlo ekspresno i sasvim efektno (obaška rado) pokriva vlastite brljotine (kojih i te kako ima) naprednom travom zaborava.

I dok se ondašnji PPV obilato koristio pravom na kritikovanje (pred)prethodne vlasti „demokrata“ (za razliku od pređašnjeg premijera Dačića koji je sadio tikve i sa „demokratama“ i sa „naprednjacima“), dotle aktuelni premijer takvo pravo nema. Prvo, „demokrate“ više ne predstavljaju prethodnu vlast! Drugo, vreme je da „napredni“ konačno krenu napred! Zato aktuelnom premijeru preostaje ili da i dalje kritikuje prethodnu vlast, to jest onu u kojoj je i sam participirao u ulozi PPV-a, rečju samoga sebe – ili da se okane mlaćenja prazne slame i konačno preuzme odgovornost u svoje ruke. U protivnom, i najokoreliji simpatizeri „naprednjaka“, eksplicitno navučeni na Vođu i Informer, shvatiće da „napredna“ vlast nije mrdnula ni pedalj napred u odnosu na (pred)prethodnu vlast „demokrata“ – osim u autoritarnom stilu vladanja jednog čoveka. Štaviše, steći će (možebiti) utisak da Srbija sve vreme (i vrlo nenapredno) maršira u mestu – suprotno partijskoj viziji „napredne inteligencije“.

Uostalom, dokle god se aktuelna vlast bude skrivala iza nekadašnje loše vladavine „demokrata“, dotle će i njezino očajno realizovanje predizbornih obećanja biti zaklonjeno naprednom travom zaborava da je vlast tu da vlada u korist svih građana.