Naš glasač Kobi Brajant

Tačnije nekoliko reči srpskog i to onih koje se obično izgovaraju u afektu obavezno izobličenog lica i zakrvavljenih očiju. Ali nije to toliko bitno. Važno je da našem čoveku godi kad ga svetske veličine poput Kobija (i šire) vrednuju preko Vlade i(li) Noleta sa dodatkom „nacionale“. Jer kad Brajant pozdravi Divca preko novina to se iz ovdašnje opštenarodne perspektive doživljava kao pozdrav upućen svakome od nas pojedinačno, dakle, svima nama zajedno, odnosno, zajednici svih nas – Srbiji. Eto koliko je tanka linija između individualnog i kolektivnog patosa.

Inače uskoro će naš građanin sa pravom glasa nalikovati spomenutom asu Lejkersa. Onda kada, za par meseci valjda, bude zakucavao glasački listić pravo u izbornu kutiju. Već sada se postavlja pitanje o čemu li će taj naš fiktivni glasač Kobi Brajant razmišljati dok bude „leteo“ od paravana do kutije. Da li će eventualno u tom kratkom vremenskom intermecu razmišljati o tome da li je doneo pravu odluku? Da li je odabrao prave il’ krive? Da li će ga zakucati sa merakom ili neće? Ipak čini se da je sve više onih koji vele da ovoga puta neće ni glasati jer nikoga od srca ne bi poslali u Skupštinu. Ispade da je i izborna apstinencija odraz „anomije“, pojave o kojoj je poodavno pisao francuski sociolog Emil Dirkem.

Pojednostavljeno rečeno, anomija predstavlja dezintegrativno stanje društva. Stanje bezizlaza u kojem traljavo funkcionisanje zakona i izokrenute vrednosti slamaju društveni organizam. Dobro, preterano bi bilo reći da kod nas ne postoje zakoni, ali to opet ne znači da školska objašnjenja iz sociologije ne piju vodu. Ovde se zakoni pišu i usvajaju, nekad traljavo, nekad preko volje, nekad onako džumle bez rasprave. Zbog toga često deluju kao da imaju feler, otprilike kao bus plus validatori prvog dana primene. Kao da im se forma i sadržina mimoilaze u prolazu. Zato se teorijski zakoni sa slabom praktičnom realizacijom komotno mogu locirati unutar dobro profilisanog anomičnog (anemičnog) sistema. A ovaj, gle čuda, povratno izaziva nepoverenje građana u državne institucije. Da ne pominjemo podozrivost „biračkih objekata“ spram političkih subjekata. Zašto umesto da svojski zapnu u stilu obnove i izgradnje materijalnog standarda građana (ako treba i na oruk), društveno-politički radnici se radije zabavljaju postizbornom aritmetikom. S druge strane, umesto da se bave prevencijom požara političari se po inerciji bave naknadnom sanacijom ugaraka. U tom smisli niti će senzacionalističko post festum zumiranje nasilja koje već dugo potresa Srbiju iskoreniti socijalnu patologiju niti će povećanje broja narodnih kuhinja doći glave siromaštvu. Političari su na potezu. Ali umesto da se već sada par meseci pre „sudbonosnih“ izbora late perspektivnih izlaza iz katastrofalne društvene situacije oni radije navlače konopac oko budućeg rasporeda fotelja u ministarstvima i upravnim odborima. Kada se na koncu ovako postave stvari ispada da je „srpska anomija“ manje povezana sa zakamufliranim učincima nekakve pravne anarhije a mnogo više sa cirkulisanjem predizbornih partijskih obećanja koja se nakon izbora na magičan način transformišu u trunje Alajbegove slame.

Vratimo se zato na trenutak našem fiktivnom glasaču Kobiju Brajantu. Onom koji u bliskoj budućnosti zakucava glasački listić u glasačku kutiju a koji zapravo još uvek nije načisto za koga će glasati. Njegove izborne muke bile bi daleko manje kada bi se kriterijumi odluke za koga glasati kretali u okvirima poštenog političkog programa. Recimo onog koji bi se nekim čudom u devedeset devet odsto slučajeva ostvarivao u praksi. Tada bi naš fiktivni Kobi isključivo birao putem uporedne analize predizbornih obećanja znajući da će ih izabranici glasačkih srca materijalizovati nakon izbora. Međutim, dokle god politički programi u formi partijskih kataloga ne budu funkcionisali kao sredstva operacionalizacije predizbornih obećanja, kriterijumi biranja kandidata na izborima i dalje će se bazirati isključivo na iracionalnim parametrima. Harizma, šarm i geg još uvek deluju kao politički mamci za pridobijanje glasačkog tela.