Nasmejani rob koji strepi

Neobrazovana i neinformisana marva koja misli tuđom glavom i koja guta ono što joj se servira – ideal je levih konzervativaca povezanim sa desnim liberalima pod „gusarskom“ zastavom neoliberalizma. U vreme kad je From pisao „Bekstvo od slobode“, to društvo je, Makluan ga naziva „globalnim selom“, bilo tek nazeblo. Sada je vrag odneo šalu. Bolest je uznapredovala, prešla u hronični stadijum, a siguran pokazatelj toga je sveopšta hipokrizija – od lokalnog do globalnog nivoa.

Pogledajmo na primer ljudska prava i slobode. Uteruju ih ognjem i mačem, umesto istinskim prosvećivanjem naroda – što navodi na pomisao kako je selektivna primena prava i sloboda (obaška pravde) sasvim očekivana posledica rečenog (militarističkog) „uterivanja“. Ili, uzmimo kao primer osnovne elemente demokratije.

Danas je sloboda isključivo svedena na slobodu trgovine, dok jednakost predstavlja egalitarno namicanje kreditne omče ljudima – bez obzira na pol, nacionalnu pripadnost, seksualnu orijentaciju, veru… Bratstvo je s druge strane transformisano u modele virtuelnog povezivanja ljudi posredstvom društvenih mreža – pri čemu su ljudi sve manje građani a sve više potrošači. U stvari, pretvaranje građanina koji postavlja neugodna pitanja, razmišlja vlastitom glavom i neretko pokreće građanske inicijative – pretvaranje, dakle, takvog jednog građanina (sa velikim G) u nasmejanog potrošača opsednutog podmirivanjem vlastitih potreba čiji se opseg neprestano širi – produkt je globalnog totalitarizma prerušenog u odoru tržišne demokratije. Na koncu, biračko pravo se sve više posmatra kao nebitno obeležje narodnog suvereniteta, budući da vlast najpre odgovara nadnacionalnim institucijama, pa tek onda građanima. A poznato je da globalne, nadnacionalne organizacije ne učestvuju na demokratskim izborima.

Čini se, dakle, kako je nasmejani (kreditni) rob potrošnje, koji živi u pomenutom društvu, prvoklasan materijal za manupulativno oblikovanje. I mada je nasmejan, današnji rob neprestano strepi da li će imati dovoljno novca za potrošačke aktivnosti. U konstantnom je strahu da li će otplati kredit, što je samo nastavak straha od gubitka radnog mesta. Zato nasmejani rob koji strepi beži u svet televizijske zabave kako bi za trenutak zaboravio na život u totalitarnom sistemu koji se predstavlja kao demokratski; Putuje na kredit ne bi li pobegao od egzistencijalnih strahova; Smeje se a plakao bi zbog hronične anksioznosti u koju je zapao… Rečju, nasmejani rob strepi da će se njegov šareni svet potrošnje, u kojem se profit kotira visoko iznad ljudi, svakog časa raspasti kao mehur od sapunice. Rečju, na postojeće nevolje nakalemljen je i strah od terorizma.

Međutim, upravo je totalitarni svet neoliberalizma, koji je proizveo nasmejanog roba, takođe proizveo i nasmejanog kvaziverskog fanatika kadrog da se raznese u paramparčad kako bi u smrt odveo desetine nasmejanih robova potrošnje.

Hoću da kažem kako su tržišni fundamentalista i verski fundamentalista dve strane istog „petoparca“ čijom se ivicom kreću kolone muslimanskih i hrišćanskih ljudi apsolutno spremnih da robuju neutoljivoj želji da slobodno troše teško zarađen novac unutar „društva spektakla“. Oni su prilično prestrašeni, konstantno strepe od neizvesne budućnosti, često obolevaju od ksenofobije i neretko postaju lak plen desničarskih hordi. Pušteni su niz vodu, ali oni taj momenat racionalizuju verujući kalo neko brine o njima i iskreno ih sažaljeva. I to je taj kič detalj – taj petparački trenutak u ovoj sumornoj priči o sveopštem licemerju. Na globalnom planu moćnici igraju geopolitičku partiju šaha dočim, dole u podnožju, nasmejani robovi poslušno strepe za vlastitu egzistenciju.

Bar su u Antici nazivali robove, otvoreno i bez trunke licemerja, „oruđima koja govore“.