Navijati za Mažića

Zanemarimo li pritom dva-tri mundijala s početka životnog puta ljubitelja fudbala (kada je ovaj fizički najspremniji za autodestrukciju nerava, ali i nesvestan čemu uopšte služi navijanje), tj. ostavimo li po strani dva-tri mundijala s kraja njegovog životnog puta (kada je rečeni fudbalofil u potpunosti svestan poente navijanja, ali ne i zdravstveno sposoban za ispoljavanje navijačkih strasti) – dolazimo do nekih četrnaest svetskih prvenstava koje ljubitelj fudbala sasvim opušteno može posmatrati iz fotelje. Sa svim pratećim tranžiranjima živaca pride.

Ali u tome i jeste suština praćenja planetarnog turnira u najbitnijoj sporednoj stvari. To što kidanje nerava i radost zbog cepanja protivničkih mreža redovno idu pod ruku sa prolaznošću života. Zvuči kao egzistencijalistička patetika, ali nije. Pogotovo što se rečena simbioza događa jednom u četiri godine, prateći katkad ključne momente u životu televizijskog navijača. Uostalom, zar nije slično i sa parlamentarnim izborima?

S druge strane, lepo je kada imate sopstvenu reprezentaciju na mundijalu, ali je po zdravlje još lepše ako je nemate. Ipak, večito pitanje ljubitelja fudbala čija reprezentativna momčad nije omirisala mundijalsku travu glasi – za koga navijati u tom slučaju? Koji su to kriterijumu prema kojima se ljubitelji fudbala u Srbiji opredeljuju za bodrenje tamo neke belosvetske reprezentacije?

Jedan od standardnijih kriterijuma proizlazi iz mita o bratskim vezama među narodima. Kao, bliži su nam Grci i Rusi nego Bosanci i Hrvati (s kojima smo pola veka delili lebac u zajedničkoj državi). Premijer će, kako reče, navijati za Grke, iako bi mu privrženost „pancerima“ verovatno dodala koji poen na Merkelinoj skali. Ovako čak može delovati i kontraproduktivno budući da Nemci i Grci još uvek nisu zakopali ratne sekire (otkopane u vreme ekonomske krize). Ali zato će predsednik navijati za Ruse – kad se već Belorusi nisu kvalifikovali za Mundijal.

Drugi kriterijum proizlazi iz sentimentalne vezanosti ovdašnjih ljubitelja fudbala za pojedine (uglavnom latinoameričke) selekcije. Brazil i Argentina prednjače u tom pogledu. Čak bi se mogla povući idolatrijska linija koja povezuje Pelea, doktora Sokratesa, Ronaldinja i Nejmara, odnosno Kempesa, Maradonu, Batistutu i Mesija sa ovim prostorima – što nas vodi trećem kriterijumu – magnetizmu harizmatične zvezde. Uostalom, koliko je samo današnjih klinaca koji zbog Forlana navijaju za Urugvaj, ili onih koji zbog Drogbe simpatišu Obalu Slonovače?

Četvrti kriterijum ima veze sa proleterskom tradicijom bodrenja fudbalskih autsajdera, pa će mnogi iz tog razloga navijati za Iran ili Kostariku. Pomenimo na kraju i „nostalži model“ pristajanja uz ex YU reprezentacije ili pak ekipe koje predvode ovdašnji stručnjaci. Tako ove rede nema Bore Milutinovića sa šestom mundijalskom reprezentacijom, kao ni Dujkovića i Rajevca na čelu Gane, ali tu je Halilhodžić kao kormilar Alžira, koji u svojim redovima ima čak i jednog Đilasa (ili je dotični Nabil ipak Gilas). Uostalom, dokle god Pape Sušić i Bosna budu vukli na Osima i Jugu, imaće uz sebe i armiju jugonavijača – od četiri banke pa naviše. A to što je onima ispod dve i po banke Bosna u rangu Ekvadora ne znači da se i jugonostalgiji loše piše. Ipak, nije to etički kodeks sagledan iz ugla trange-frange fakulteta.

Na koncu, zdrav razum poručuje – navijati za Mažića. Em je odličan sudija, em je doktor ekonomije, em nas dostojanstveno predstavlja u svetu. Što bi Zvonko Mihajlovski rekao: „Na tankoj žici virtuoznosti“. Nije mala stvar imati delioca pravde svetskog kalibra. Veliki je to plus za zemljicu poput Srbije.