Nedeljni komentar

Nedeljni dan, obasjan svetlošću lažne nade u bolje sutra, prožet cvrkutom indoktriniranih simpatizera, silan poput armije pripadnika „najjače partije na Zapadnom Balkanu“, furiozan kao spremnost pomenute partijske vojske da hrabro odoleva napadima običnih građana koji ne dele mišljenje vlasti…

Nedeljni dan, ispunjen miomirisima cvetnih pašnjaka na kojima pitoreskna stada slobodno pasu i preživaju, garniran zujanjem osica koje uporno navaljuju na lični integritet radišnih čobana, molovan pastelnim bojama odavno rasprodatih oranica na kojima će uskoro zaiskriti genetski modifikovane kulture…

Nedeljni dan, zlaćan poput kreditnih lanaca kojima su građani svezani i obaška pretvoreni u zombifikovane podanike…

Nedeljni dan, i reka penzionera koja disciplinovano teče ka biračkom ušću ne bi li svojim skvrčeno-perspektivnim prstima (koji su podneli najveći teret reformi), efektno proturila listić kroz odgovarajući prorez na glasačkoj kutiji.

Nedeljni dan, i reka taze punoletnih klinaca koja bi radije izblejala negde sa društvom, daleko od biračkih stratišta i glasačkih kutija – negoli koji minut porazmislila o čemernoj sudbini jeftinog roblja koja joj se smeši…

Nedeljni dan, bez saobraćajnih drotova na magistralnim punktovima sa kojih svakodnevno love vozače radarskim pištoljima (no ne i ovoga dana) – ali zato sa partijski transparentnim ministrom u životnoj ulozi portpalora vladajućeg kandidata…

Nedeljni dan, šaren poput ikebane individua koje se na kraju izborne večeri tiskaju iza leđa (pored i sa strane) novog, svežeg predsednika. Ministar za ovo, ministarka za ono, kontroverzni biznismen sveže oslobođen izgnanstva, portpalorka policije, poneki isluženi glumac i sportista, vazduplohovac…

Nedeljni dan, bez zapitanosti onih koji su ostali kod kuće – da li najvažnije državne institucije rade svoj posao kako treba? Da li je suština uređenog sistema u (ne)odgovornosti nosilaca najodgovornijih funkcija? Ili je suština uređenog i demokratskog društva u obavezi državnih službenika da odgovaraju građanima za počinjena (ne)dela? A ne da lakonski svaljuju krivicu na druge, menjajući boje kao kameleoni i skrivajući se iza parola što strašno zvuče?…
Nedeljni dan, bez zapitanosti onih koji su ostali kod kuće – da li uviđaju odgovornost za vlastitu lenjost, za sopstvenu apatičnost, za svoje dvodecenijsko slepilo…

Nedeljni dan, osvanuo je sa već napisanom dijagnozom i unapred poznatim laboratorijskim nalazima obolelog pacijenta – društva. Ne misliti svojom, već tuđom glavom, dopustiti da te vodaju interesi drugih predstavljeni kao da su lično tvoji, nesposobnost dekodiranja politikantskog novogovora, te nemoć odupiranja perfidnom lobotomiranju… Naravno, i glasanje suprotno interesima onih koji glasaju – što je krajnji stupanj kolonizacije vlastitog stanovništva (posredstvom i putem samog stanovništva koje veruje da želi upravo to!)…

Nedeljni dan, osvanuo je mirno – bez makedonskih i ukrajinskih scenarija, bez jogurt i burek revolucija, lišen bezbednosno interesantnih lica okolo glasačkih kutija, bez znakova apokalipse u slučaju drugog kruga – ali sa jasnim naznakama (još u osam sati sabajle – zbog atmosfere valjda), da drugog kruga ipak neće biti.

Nedeljni dan, osvanuo je sa Nedeljnim komentarom velikog ex Yu pesnika koji je na vreme zbrisao sa ovih nesretnih prostora, trajno se nastanivši u Holandiji – zemlji klompi i tulipana, gde izlaznost na izborima ne pada ispod 80 odsto.

Dakle, nedeljni dan, otpočeo je sledećim pojanjem sa škripućeg LP-a: „LJudi bez kalibra i bez ideje ufuravaju nam istine crno – bijele / investicije su probile plafon troše se krediti, svuda mnogo paranoje svi su do grla u krizi / šljakeri danas žive ko bubreg u loju…, penzioneri sede kao ptice na grani…, svako malo neko se pospe pepelom po glavi…“

No, ne vraćajmo se u mračnu prošlost! Dovoljan je i običan nedeljni dan…