Neizbežna eksplozija plastike

Moj drug Čapi i ja sa diktafonom na gotovs vrebamo muzičke zvezde iza scene ne bi li napravili koji ekskluzivni intervju za „Omladinski kanal“ Radio Ulcinja. Zahvaljujući Eminu Haliliju direktoru pomenutog radija, inače vrsnom intelektualcu i beogradskom đaku (diplomirao režiju na FDU) dobismo uredne novinarske legitimacije što će nam, ispostaviće se, umnogome olakšati kasnije muvanje ispred i iza bine najvećeg koncertnog objekta u epohi pre „Arene“. Naime, uvidevši našu čvrstu rešenost da čak iz Ulcinja zapalimo na beogradski koncert i napravimo par intervjua, svečano nam je uručio profi legitimacije (sa sve slikom) rekavši uz osmeh da mu zauzvrat pozdravimo klasića Darka Bajića, ako ga kojim slučajem budemo sreli gore. I tako se nađosmo u VIP katakombama Sava Centra smišljajući pitanja za potencijalne sagovornike. Čapi (sada radi kao kontrolor leta na podgoričkom aerodromu) nabavio je na sreću taj diktafon pa nam je jedino preostalo da pronađemo nekoga za realizaciju prvog intervjua u našoj godinu i po dana dugoj karijeri radio volontera. Ali taj prvi korak nimalo nije bio lak. Prvo, obreli smo se iznenada u epicentru masovne kulture. Sve te face koje smo do tada isključivo gledali na TV-u i omotima ploča sada su defilovale pored nas. Drugo, kad god bismo krenuli da presretnemo nekoga iz plejade muzičkih božanstava nalikovali smo kupaču koji namerava da prvi put skoči u more sa visoke stene. Taman kreneš da napraviš lastu kad te nešto preseče preko stomaka i natera da staneš i odustaneš ali te onda neka sila ponovo pogura napred ka ponoru i sve tako u krug. Na sreću tu našu kreni-stani agoniju prekinuo je Milan Delčić Delča, frontmen grupe „U škripcu“. Čak nam je (opazivši da smo trokirali na prvom pitanju) pomogao tako što je samoinicijativno započeo priču o tekućem anplagd festivalu. Nasmejano, prirodno, opušteno ali i ozbiljno u isto vreme. Kao da pred sobom u najmanju ruku ima Bi-Bi-Sijeve radio novinare a ne dva provincijska srednjoškolca koji su se držali entuzijazma ko pijani plota. Pričao je o idejama koje lebde u vazduhu, koje se nalaze svuda oko nas i koje samo treba pohvatati. O „Škripcu“ koji više nije postojao i „Sklekovima“ kao sasvim novom projektu. Govorio je kao da se poznajemo, što se kaže, sto godina. To je bio naš prvi i poslednji susret sa ovim multimedijalnim umetnikom. Ali i prvi realizovani intervju u životu koji, samim tim, zaborava nema.

Svako vreme nosi svoje breme, kaže naš narod. Edgar Moren je primera radi ovu „tezu“ rastezao kroz oba toma „Duha vremena“. No ne bez interesantnih teorijskih zaključaka. Smatrao je recimo da je duh pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka karakterisala masovna kultura koju je s druge strane karakterisala protivrečnost između invencije i standardizacije. Naime, prema Morenovom mišljenju umetnik je bio prinuđen da neprestano sputava sopstvenu invenciju jer je neprestano morao da udovoljava standardima masovne kulture. Doduše bilo je i izuzetaka. Tako je krajem šezdesetih Vorhol prašio sa svojim putujućim cirkusom različito profilisanih inventivnih umetnika koji su prekrajali standarde masovne kulture. Bejaše to „Neizbežna eksplozija plastike“ (The Exploding Plastic Inevitable) u koju je tvorac „Kembel supe“ nesebično uvukao i Lu Rida sa sve „Velvet andergraundom“ pride. A „Velvet“ je preko sopstvenog zvuka i te kako ocrtavao duh Menhetna tog vremena. Kao što će desetak godina kasnije zvuk „Paket aranžmana“ ali i „Artističke radne akcije“ ocrtati duh belog grada na ušću dveju reka ispod Avale. Ipak, ruku na srce, kad god se progovori o beogradskom duhu osamdesetih nekako se uvek prvo pomisli na „Paket“. Idoli, Orgazam i Šarlo možda nisu predstavljali pandan Vorholovoj „eksploziji plastike“, mada su Šaper i Divljan pevali o njoj (plastici), ali su zato „Zlatni papagaj“, „Niko kao ja“ i „Maljčiki“ svojski ocrtavali atmosferu osamdesetih. Ne samo u Beogradu već u celom tadašnjem SFRJ-otu. Što je zagrebački Jugoton umeo da prepozna kao prednost. Kao što je uostalom prepoznao potencijale sastava kao što su „U škripcu“ ili „Bezobrazno zeleno“ i njihove rane radove plasirao preko pomenutog kompilacijskog albuma „Artistička radna akcija“. Radilo se, uzmemo li u obzir i „Paket“ i „Akciju“ a da parafraziramo Edgara Morena, o atipičnoj socijalističkoj invenciji usred tipične socijalističke standardizacije. Od Mladenovića do Delče.

A priča o Delči mogla bi da bude i priča o jednoj pomalo (a u svakom slučaju nepravedno) zapostavljenoj struji beogradskog pop-roka koja je i te kako ocrtavala duh osamdesetih. Uzmimo na primer „Siđi do reke“. U tih pet minuta filmske muzike i šturog teksta kao da je kompresovana celokupna atmosfera prve polovine osamdesetih u Beogradu. Bez pominjanja solitera, mokrih pločnika, fabričkih dimnjaka i kafića. Samo reka, noć i zvezde. Naturalizam koji stvara urbane predstave. Bez eksplozije plastike koja će se neizbežno desiti kasnije. Ali to je već priča o duhu vremena sadašnjeg.