Nema druge bez pljuge

Zbog toga mnogi okoreli zavisnici od duvanskog dima veruju da se džaranjem po osinjem gnezdu srpskog (nikotinskog) inata država ipak samo malo šali. Da je zakon protiv pušenja zapravo probni balon kojim vlast nastoji da opipa puls naroda i da će shodno tome zakon kratko trajati posle čega će sve, bar što se pušenja tiče, izgledati kao nekada. To će, međutim, kod brojnih jugo-nostalgičara učvrstiti stav da je u vreme druga Tita bilo neuporedivo bolje nego danas. Ako ništa drugo, pored bezbrižnog spavanja u parku (omiljeni bezbednosni argument u prilog veličanja socijalističkog „bel epoka“) pojedinac je bar pušiti mogao svuda i u svakoj prilici. A to je ono što je radnog čoveka i građanina, odnosno društveno-političkog radnika održavalo u stanju euforične budnosti. Sa cigaretom kojom se u NOB-u mogao namiriti ceo bataljon, budućnost je izgledala znatno svetlija.

Istinu govoreći, zakon protiv pušenja ne bi ni bio izvodljiv u Titovo vreme budući da je drugu Starom tompus dvadeset četiri časa bio uglavljen između palca i kažiprsta. A i bilo je poželjno da se narod ugleda na vođu. Doduše, nije se baš mogla izdejstvovati „havana“ po glavi stanovnika ali je bar „hercegovine“, „morave“ i „zete“ bilo u izobilju. S druge strane, takav jedan zakon razorio bi u socijalističko vreme neprikosnovenu ideju jednakosti jer, primera radi, narodu bi bilo zabranjeno da divani (bilo kad i bilo gde) dok bi se istovremeno u direktnim televizijskim prenosima politički funkcioneri davili u dimu cigareta za vreme višesatnih partijskih seansi. Na stranu izvanredna radna produktivnost na nikotinski pogon koja je krasila samoupravni poredak. Kada je prosečni činovnik, dakle samoupravna bela kragna, udarnički prebacivao prašnjave fascikle sa jedne na drugu hrpu sve uz pljugu iz koje su se na sve strane širili dimni signali i kaficu serviranu u okrnjenoj plavo-beloj šoljici. Međutim, ubrzo će polustidljivo uslediti talas antinikotinske propagande. Krenulo je najpre sa štampanjem upozorenja o štetnosti pušenja na paklicama cigareta. Trebalo je da crna slova u crnim okvirima trajno demorališu pušače ali je na kraju proizveden kontraefekat. Pušači su štampana upozorenja, sasvim u duhu srpskog crnog humora, prozvali „umrlicama“ i nastavili da puše još žešće, što zbog urođenog samodestruktivnog karaktera, što iz inata. Ipak, trebalo je u međuvremenu preskočiti kolone šlepera kojima su se tokom devedesetih razvozili u eksport-import maniru boksovi cigareta namenjeni distributivnim lancima buvljaka i trafika (tako je naime održavana vitalnost embargo privrede ali i „klasni mir“) i konačno stići do aktuelnog zakona o zabrani pušenja.

Još uvek nesvesni šta im se u stvari događa, pušači (radni ljudi) istrčali su na ulice već prvog dana primene pomenutog zakona. Jer kapaciteti puš-prostorija u mnogobrojnim srpskim firmama najverovatnije nisu izdržali brojčanu nadmoć uživalaca duvana. Međutim, to u ovom trenutku i nije jedina nevolja jer bi u perspektivi sličan obrazac ponašanja mogao da dovede do hroničnog obaranja produktivnosti rada. S obzirom na to da će od sada radni čovek (muškarac i žena) manje razmišljati o radnim operacijama a više o puš-pauzi i tesnoj prostoriji u koju se treba uvući pre svih ostalih. A ukoliko se kojim slučajem okasni u prenatrpanu „čibuk prostoriju“ alternativni pravci pojaviće se u vidu ulica i parkova. Tako dolazimo do prve protivrečnosti antinikotinskog sistema (koja na kraju može dovesti i do njegovog pucanja, ako ćemo po Marksu). Elem, ulice će biti pretrpane pikavcima a parkovi u kojima se igraju deca postaće rezervati duvanskog dima. Na stranu opadanje radne produktivnosti usled destrukcije nikotinskog arbajt pogona diljem raznih preduzeća, kompanija, akcionarskih društava i tome slično.

Neko će reći da je sve dobro dok se demoralizacija pušača ne počne odvijati kao u pojedinim zemljama gde se koriste i upozoravajuće, realistične fotografije leševa, zapravo, bivših okorelih nikotinskih zavisnika. U tom smislu nije teško zamisliti paklicu „pal mala“ na kojoj se nalazi prilepljen Romerov zombi sa cigarilosom u ustima. Sa „moravom“ bi to išlo kudikamo teže. Uostalom, uskoro će horor ukrašavanje paklica postati redovna praksa u SAD – zemlji u kojoj su „marlboro“ cigarete i „zipo“ upaljači odavno uzdignuti na nivo nacionalnih spomenika. Što se Srbije tiče jedino je pitanje do kada će potrajati početna euforija poštovanja antinikotinskog zakona? Ukoliko većina pušača bude forsirala devizu da bez pljuge nema druge (alternative), zastrašujuća upozorenja sa paklica doživljavaće se samo kao nekakav pop art .