Nevolje sa gasovima

Da je 1945-a, stvar bi išla kudikamo lakše. Štrpnuo bi Drug Stari malo od Amera, malo od Rusa i nevolje s gasovima bile bi rešene. No, sedamdeset godina kasnije, danas dakle u vreme povampirenog „hladnog rata“, rešenje gasnog problema nije tako jednostavno. Treba (kockarski striktno) izabrati crveno ili crno polje, zaigrati na slepo, rizikovati bez skrivene karte u rukavu, držati jaja u procepu i nikako ne prkositi Evropi (na leđima bika).

Znaju drugovi Dačić i Vučić da je situacija delikatna, jer šta god uradili, koji god gas (u ime naroda) odabrali – kajaće se (narod pre svega). I to sve naravno u slučaju da se novi hladni rat završi onako kako se onaj stari nije okončao – nuklearnim ratom. Tako barem predviđa obaveštajna agencija Stratfor, koja u svojoj prognozi svetskih događaja u narednih deset godina uveliko gazi vidovnjačkim stazama starca Milisava. U međuvremenu, najjednostavnije rešenje gasnih nevolja Srbije bilo bi da se Vučić prikopča na nekakav teslijanski trafo, pa da njegova neiscrpna energija ničeanskog natčoveka za vjek i vjekov amortizuje brigu o gasu, struji, uglju i ostalim energetskim bakračima.

Ovako, pozicija Buridanovog magarca vodi u sigurnu propast tako da našim filozofima-vladarima ne preostaje ništa drugo nego da se poviju pred udarcima dijametralno suprotnih vetrova. Pritom, majstorstvo je odabrati najpovoljniji vetar koji vodi ka najprofitabilnijoj gasnoj luci. Da li burazerskoslavjanski koji duva preko Turske, ili anglosaksonski sa startom u bratskom nam Azerbejdžanu? Možda bi po tom pitanju trebalo konsultovati Eola, evropskog komesara za vetar, inače Grka po nacionalnosti. Elem, sudeći prema čeličnom stisku Dačićeve i Ciprasove ruke, čini se kako je Helada trenutno najozbiljniji kandidat za gasnog partnera Srbade. Prema jednoj varijanti, Turski tok trebalo bi iskrenuti prema Srbiji (rukavac od Pireja), što znači da bi u situaciji izostanka pomoći Čaka Norisa, Srbija i Grčka morale zajedničkim snagama prionuti na izgradnju gasovodne „lakat krivine“. No, ta je priča pouzdana koliko i ona o Južnom toku, koji je ovoj zemlji garantovao špil evro-novčanica od tranzitne takse. Šta bi od toga?

Zanimljivo je da prvi potpredsednik vlade Ivica Dačić, inače bivši predsednik vlade Dačić Ivica, prvi put čuje kako je onomad Evropa nagovarala Ruse da nekakvim Istočnim prstenom zaobiđu Srbiju. Čak se i sadašnji predsednik vlade Aleksandar Vučić, inače bivši prvi potpredsednik vlade Vučić Aleksandar, neprijatno iznenadio saznanjima do kojih je, posredstvom „prijatelja iz Gasproma“, došao Dačić. Međutim, ono što je poznato u ovom političkom trileru sa elementima misterije, jeste to da su „provereni“ prijatelji Srba, baćuške Rusi, odbili Istočni prsten, ali su se pride i malo više zaneli odbivši Južni tok, zbog čega Srbija trenutno ima stanovitih problema sa gasovima. Evropa preporučuje lek iz Azerbejdžana – američka roba, provereno „dobra“. I ko su onda, muku mu ljutu, stvarni gospodari gasovodnih prstenova u jugoistočnoj Evropi?! Ameri ili Rusi? Istragu poveriti ministru Vulinu – čim završi s emigrantima.

U međuvremenu, predsednik države iskopava plan vodenog povezivanja Bajčetine i Soluna posredstvom kanala koji će kopati Kinezi. Smejte se, ali o ovom Bačevićevom projektu učiće jednog dana deca u školama. Samo da prethodno ne dođe do sudara rovokopačkih ekipa na mestu ukrštanja moravsko-vardarskog kanala i srpsko-grčkog gasovoda. 

A kad smo već kod škole, italijanski predsednik Matarela (Mortadela, prema potpredsedniku skupštine Igoru Bečiću) izdejstvovao je da se od naredne godine u italijanskim školama uvede obavezno podučavanje o mafiji. Kakve li samo poslastice za svakog italijanskog školarca – filmofila vaspitavanog na Skarfejsu (Paćino), Kazinu (De Niro) i Kumu 1, 2 i 3 (Brando)!