Ni (Meri) Kvant ni skok

Prvo što mi u tom smislu pada na pamet, kao okorelom poštovaocu narodnooslobodilačke borbe, jeste Konjićev skok – šifrovani naziv sedme neprijateljske ofanzive; Desant na Drvar, za one koji (ni)su propustili blokbaster Fadila Hadžića. Istorijski – Drug Stari beše za dlaku izvukao živu glavu, uostalom kao i ostatak ekipe Vrhovnog štaba.

Kao ljubitelju sedme umetnosti pada mi na um i „Jaguarov skok“ – film Aleksandra Đorđevića (čista akcija ako ćemo po žanrovskom PS-u), delom snimana i na ulicama Velike jabuke. Šurda u ulozi socijalističkog Meklejna otprilike. Dobar pokazatelj kako su domaći filmovi iz perioda Milke Planinc delovali svetski, a naše. Naročito oni malobrojni nepartizansko-akcioni.

Naredni skok koji mi dolazi u sećanje kao povremenom promatraču neobičnih sportova, jeste Baumgartnerovo strmoglavljivanje sa ivice svemira, direktno na onu novomeksičku oranicu. Beše to u blizini Rozvela – mestu čuvenom po vanzemaljskim posetiocima, koji su baš tu, a ne primera radi na Ibarskoj magistrali, slupali svoj leteći tanjir. Pa iako skok smelog Austrijanca predstavlja mali korak za čovečanstvo, a veliki za prosečnog zavisnika od Red Bula, valjalo bi ga zabeležiti u memorijskoj kartici hipokampusa. Jer da se Baumgartner kojim slučajem popeo još koji kilometar više završio bi kao Vojadžer, što bi bila pojava teško svarljiva i najokorelijim rijalitomanima propisno oguglalim na svakojaka čudesa.

Vojadžer je inače lansiran daleke 77. sa ciljem da jednog lepog dana (a to se nedavno konačno i dogodilo) napusti Sunčev sistem kako bi (prsno) zaplovio beskrajnim kosmičkim prostranstvima. Ukoliko bi jednom (ko zna?) nabasao na inteligentnu civilizaciju sposobnu da dešifruje poruke sa zlatne ploče koju nosi sa sobom, bio bi to svakako veliki korak za Homo sapiensa, ili može biti ne tako veliki za nekog tamo gore Klingonca. Na ploči su naime pored tačnog položaja Zemlje, prikazani muškarac i žena, te audio-poruke dobrodošlice na jezicima naroda i narodnosti sveta – između ostalih i na srpskohrvatskom. Bilo kako bilo, Vojadžerov skok iz Sunčevog sistema u nepoznato spada u domen kvantne fizike (eventualno mehanike), čije zakonitosti ne razumeju, po sopstvenom priznanju, ni osvedočeni stručnjaci za kvantnu oblast.

Možda je upravo iz razloga krajnje nedokučivosti kvantne problematike odabran naziv „Kvantni skok” kao prikladna odrednica dvodnevne međunarodne konferencije o ekonomskim perspektivama Srbije?

Naime, ni dobra organizacija skupa nije uspela da prikrije činjenicu da rebus kvantnog skoka ovdašnjeg privrednog čuda zapravo nije rešen. Čudo! Istini za volju, čuli su se poznati tehnokratski stavovi o poznatim birokratskim viškovima, zatim psihološko-demografske mantre o menjanju mentalnog sklopa stanovništva, potom i molersko-farbarske metafore o krečenju sivih fasada ekonomije (recimo u belo) te poznati distopijski predlozi o izmenama Zakona o radu zarad što efikasnijeg otpuštanja zaposlenih a u skladu sa planiranim iskorenjivanjem nezaposlenosti.

Naporedo sa „Kvantnim skokom“ tekla je priča o solidarnom porezu lansirana sa vladinog kosmodroma. Neoliberalni ekonomisti su odmah digli dževu da je oporezivanje plata preko sto hiljada RSD čist populizam, te da bi uštede od takvog poreza, tričavih 20 miliona, bile nedovoljno atraktivne s fiskalnog stanovišta. A sa aspekta humaniteta? Zar otvaranje fonda za besplatne stanove mladim bračnim parovima ne bi pokazao da i minimalna suma može biti maksimalna?

Credo „obuci se minimalno da se vidi maksimalno“ možda je pre pedeset godina vodio Meri Kvant do kreacije prvog minića u istoriji mode, ali ovde je u pitanju porez, i to solidarni. On jeste, metaforički rečeno, fiskalni minić, no u situaciji maksimalnog beznađa i to je nekakav kvantni skok.