Nije stvar u tome

President Tomas Vitmor, odlični Bil Pulman u najboljoj tradiciji Milana Štrljića iz ranih osamdesetih, profesionalni je letač koji će se i sam vinuti nebu pod oblake – kao svojevremeno pilot Žare u “Partizanskoj eskadrili”. Radi se o plemenitoj nameri vrhovnog zapovednika da iskustvom i znanjem pripomogne u opasnoj misiji: “Vili, borbeni sam pilot, mesto mi je u vazduhu”, ali tek nakon završetka pomenutog patriotskog slova o večitoj Ujka Semovoj borbi za slobodu i opstanak – ne samo Sjedinjenih Država nego i ostatka planete – štaviše, cele vaseljene.

U SAD je, kao što se zna, na delu predsednički sistem, što znači da je predsednik (logično) moćna i uticajna figura. Zato ne treba da čudi što golema brojka američkih White Anglo-Saxon Protestant birača sanja idealnog predsednika po mustri srednje klase. Takav bi prvenstveno morao biti inteligentan poput Tomasa Alve Edisona, snažan poput Rokija Balboe, individualistički nastrojenog poput Šejna. Još ako je kojim božjim proviđenjem vešt govornik poput Fidela Kastra iliti džejmsbondovski pilot borbenog aviona poput Vladimira Putina, tada zapravo nije ni bitno dolazi li iz demokratskog ili republikanskog tabora. Uostalom, sve je to isto tamo daleko – u američkom snu.

U Srbiji je, razume se, sve drugačije od onog kako na prvi pogled izgleda. Više košmar nego san. Pritom, postoje drugačija viđenja idealnog predsednika, premijera, u poslednje vreme čak prvog potpredsednika. Bitno je da na primer lider, u izvesnoj meri, poseduje harizmu tradicionalnog srpskog domaćina, da je materinski brižan, da se redovno raspituje za raju (pa tek onda za Gaju i Vlaju), da je rođeni vođa.

Idealizovana slika tipičnog srpskog lidera podrazumevala je sve donedavno antropološko-eklektičku kombinaciju Knjaza Miloša i Lakija Topalovića sa (eventualno) blagim primesama Jovanče Micića. U međuvremenu, desio se totalni obrt, tako da savremeni idealni vođa zapravo predstavlja višestruku ličnost koja ume da ispeče rakiju poput tipičnog domaćina sa Divčibara, koja zna da zapeva eksplicitni „narodnjak“ poput usukanog kafanskog pevca i koja, naravno, ume da na moderan (kaže li se fensi) način zaveže šal oko vrata. Demagoško govorenje se podrazumeva.

President Nikolić je nedavno održao prigodno slovo pod radnim nazivom „Dugo ste čekali, počnite“ i koje je sasvim u rangu pomenutog govora Bila Pulmana u “Danu nezavisnosti”. Jedino što povod nije bila odbrana planete Zemlje od vanzemaljskih osvajača, već daleko prizemnija delatnost zavarivanja prvog spoja cevi na gasovodu u Šajkašu. Naime, opšte je poznata stvar da će ruski gas proticati jednim delom i kroz Srbiju pa je president iskoristio priliku da gasovod uporedi sa spomenikom rusko-srpskog prijateljstva, a početak radova na izgradnji deonice Južnog toka Šajkaš-Kovilj, sa ispisivanjem nove stranice u vekovnom prijateljstvu Srbije i Rusije. Nego, nije stvar u tome. Stvar je u tome što u predsednika veru ima svega četiri odsto građana Srbije i pored cirka 37 odsto čistih rusofila – pokazalo je najnovije istraživanje javnog mnjenja.

Povrh svega, procentualni odnos rusofila i evrofila je trenutno 37 naprema 27, pa Tomino igranje na rusku kartu (na stranu gasovod) deluje, barem na prvu loptu, kao čisto ciljno-racionalno delovanje u Veberovom smislu. S druge strane mu president vlade Dačić beži za čitava dva procenta, što bi trebalo da znači kako premijeru veruje bezmalo šest odsto građana Srbije.

Međutim, nije stvar u tome što Ivica često i sasvim u skladu sa vlastitim imenom balansira na geostrateškoj ivici između Istoka i Zapada – dakako više naginjući Zapadu… Pogledajte, zabave radi, ponovo „Dan nezavisnosti“. I sve će vam se samo kasti. Možda.