Novi televizijski žanr

No, ovime nikako ne želimo umanjiti premijerov humanitarni napor da svaku iole bitniju informaciju od državnog značaja podeli sa javnim mnjenjem. Uostalom, da li je iko branio prethodnim vršiocima premijerske dužnosti da svako malo ćaskaju s novinarima pred TV kamerama i od takve epizode prave vrlo gledani program? Naravno da nije.

Ipak, treba podvući nekoliko činjenica koje podupiru tezu da se premijerove konferencije za štampu polako, ali sigurno, pretvaraju u televizijski žanr. Tu je najpre novouspostavljeni običaj obavezne najave u štampanim medijima prema kojoj se tog i tog dana, na tom i tom mestu, u toliko i toliko sati održava konferencija za štampu na kojoj će premijer govoriti o toj i toj temi. Sasvim je razumljivo da će gledaoci koji ne rade (nezaposleni, penzioneri, deca predškolskog uzrasta i domaćice kojima društvo ne priznaje kućni rad), nestrpljivo iščekivati direktan prenos premijerovog obraćanja naciji. Možda i uz koju činijicu slanih zanimacija za zube, pošto se nikada pouzdano ne zna da li će konferencija potrajati do prvih petlova.

Nezaposleni su razumljivo u blagoj prednosti nad zaposlenima koji tek kasnije istog dana imaju priliku da saznaju šta je premijer rekao u kamere. Stoga se snimci premijerove konferencije čitavog dana besomučno vrte na gotovo svim televizijskim kanalima (izuzev sportskih i muzičkih), tako da i najokoreliji protivnici televizijskog terora na kraju bivaju savladani informativnim tanadima iz premijerovog arsenala.

Inače, „tanad“ su (poput parčeta torte) sazdana iz više različitih slojeva. Red otvorene priče na zadatu temu („Slobodno pogledajte naše ugovore sa stranim investitorima“); Sloj duhovitosti u najsvetlijoj tradiciji britanskog humora („Mogli ste i meni da donesete kofu vode da se polijem“); Red pucanja iz prazne puške („Srbija se neće saginjati pred ultimatumima moćnijih od sebe“); Sloj familijarnog obraćanja (po imenu) predstavnicima „sedme sile“ („Dobro ste razumeli našu poziciju, Ivana“); Red paternalističkih poruka uplašenoj dečici („Ništa ne brinite, sve će biti u redu“); Sloj narodnih poslovica („Ni luk jeli, ni luk mirisali“); I na kraju, ali ne manje bitno, red usputnog vrednovanja vlastitih postignuća u minulom periodu – razume se u nenametljivim superlativima („To što sam na najbolji način uradio za Srbiju, niko drugi bolje uradio ne bi“). Dakle, svi elementi melodrame sa dodacima akcionog trilera objedinjeni su na jednom mestu i u potpunosti pripremljeni za televizijsku konzumaciju.

Prisetimo se stoga premijerove nedavne, dramatikom nabijene, konferencije za štampu (na stranu Nemci i Depardje u međuvremenu) posvećene metodama kojima Evropa pritiska Srbiju u vezi sa subvencionisanjem izvoza poljoprivrednih proizvoda u Rusiju. Jasno je da se centralna nit izlaganja vrtela oko temata pod radnim nazivom „Junačko odolevanje premijera pritiscima Evropske unije, ali po cenu neskretanja s evropskog puta“. Izneta je i paradoksalna teza po kojoj Srbija nema snage, a ni volje da uvodi sankcije moćnijima od sebe, ali i da nema kapaciteta da ih, dugoročno gledano, ne uvodi – što je samo groteskni nagoveštaj političkog realizma sa mrvom romantičarskog idealizma u sebi.

„Mi smo za Evropu pa ćemo na zahtev Brisela ukinuti subvencije našim proizvođačima, ali nismo protiv Rusije, kojoj ćemo simbolično izvoziti jabuke i breskve zarad skromnog zadovoljenja vlastitih potreba“.

Sve nam ovo govori da se obraćanje premijera naciji putem „malog ekrana“ i pod unakrsnom paljbom novinarskih pitanja, svako malo pretvara u televizijski žanr ravan američkoj ili turskoj seriji. Doduše i na konferencijama za štampu (kao i u sapunicama) iznenadni obrti piju vodu.

Zato treba očekivati da u premijerovim TV poslanicama vrlo brzo zavarniče verbalni lupinzi. Dobro deder, ali kako bi se drukčije javnost u Srbiji informisala (i to redovno) o dijametralno suprotnim planovima vlade? Nije premijer badava bio ministar za informisanje u prethodnom životu.