Novogodišnje čestitke

Ne tako davno da bismo zaboravili čestitke, fiksne telefone sa brojčanikom, muzičke i video kasete. Ali opet i ne tako skoro da bismo zapamtili poslednji poziv koji smo uputili sa fiksnog ili poslednji film koji smo odgledali na VHS-u.

Bilo kako bilo, fenomen novogodišnje čestitke bio je aktuelan u vreme kada su događaji (da ne kažemo život) tekli nešto sporije nego danas. Ili se tako bar činilo tadašnjim neumreženim ljudima. Nasuprot njima, sadašnji fejsbuk klinci (uzmimo kao primer, mobilnim telefonima opasane, srednjoškolce) u većini slučajeva slabo razumeju smisao fenomena novogodišnje čestitke. Fenomena koji je u vreme srednjoškolskih dana njihovih roditelja bio veoma rasprostranjen i popularan. Fenomenu koji je na kraju krajeva sadržavao i jednu ritualnu komponentu. Otprilike kao što kuvanje i ispijanje jutarnje ili popodnevne kafe (sa ili bez cigarete) sadrži ritualnu komponentu. Da ne spominjemo danas u potpunosti prevaziđenu aktivnost ručnog mlevenja prženih zrna tamnosmeđe boje.

Ritualna komponenta fenomena novogodišnje čestitke obično je započinjala adresantovim (pošiljalac čestitke) sačinjavanjem podužeg spiska adresata (primalaca čestitke). Radilo se o oprobanoj metodologiji klasifikovanja adresata prema rodbinskim i prijateljskim kriterijumima odnosno geografskim parametrima. Na kraju bi brižno ažurirani spisak u ogromnoj meri uticao na budući odabir novogodišnjih čestitki. Na primer, ako se radilo o najbližoj familiji ili rodbini u rasejanju (posebno onoj prekookeanskoj) ili pak o izuzetno dragoj osobi, u obzir je dolazila isključivo svečanija, nešto skuplja „dabl“ čestitka uz koju je obavezno išla i koverta. Sve u svemu, adresant je u kupovinu odlazio sa već formiranom predstavom o tome koja vrsta čestitke odgovara kojem adresatu. Isto je važilo i za novogodišnje motive na čestitkama.

Po pravilu izbegavalo se slanje sumornih zimskih pejzaža maloj deci. Zavejane kuće, zaleđene reke i snežni sumraci više su priličili starijim i ozbiljnijim adresatima. Ali takvima zato nikako nije trebalo slati čestitke sa motivima Sneška Belića ili Deda Mraza koji sa sve poklonima propada kroz nečiji odžak. (Radi se o periodu pre nego što je Deda Mraz postao predsednik upravnog odbora Koka-Koline ekspoziture u Laponiji. Na šta nas godinama unazad, svaki put iznova, podseća Koka-Kolina novogodišnja reklama). Konačno, nakon kupovine čestitki, adresant bi (sada u miru porodičnog doma) prionuo na svojeručno ispisivanje novogodišnjih poruka.

Radilo se o veoma odgovornom poslu i ujedno centralnom delu ritualne komponente fenomena novogodišnje čestitke. S jedne strane na čestitku je valjalo udariti lični pečat u vidu ručno ispisanog teksta. Škrabopisi su uvek bili visoko kotirani jer su smatrani pouzdanim znakom adresantove individualnosti. S druge strane adresata je trabalo fascinirati porukom koja probija granice šablona. Trebalo je dakle načiniti napor i napisati nešto originalnije od standardizovanog „sve najlepše u Novoj godini“. Na primer, ubaciti koji stih ili kroki. A to je u eri pre interneta i mobilnih telefona bilo i te kako izvodljivo.

Vreme je teklo sporije nego danas pa je ostajalo dovoljno prostora za kontemplaciju. Kada bi naposletku adresant ispisao novogodišnje poruke i adrese, uz ritualno lizanje i lepljenje poštanskih markica, odšetao bi do najbližeg poštanskog sandučeta i kroz odgovarajući prorez ubacivao unutra jednu po jednu čestitku. Tim se tradicionalnim činom samo prividno završavala ritualna komponenta fenomena novogodišnje čestitke. Jer je posebnu draž celoj priči davala činjenica po kojoj je svaki adresant istovremeno predstavljao i potencijalnog adresata. I obratno. Drugim rečima, kao što je postojao ritual pisanja i slanja tako je postojao ritual iščitavanja i čuvanja primljenih novogodišnjih čestitki. Takođe je postojao efekat odložene komunikacije, jer je bilo potrebno i po nekoliko dana, nekad čak i nedelja, da bi došlo do razmene poruka. Trebalo je stoga natempirati vreme slanja čestitke, ali bi se često i pored brižno odabranog tajmiga omaklo kašnjenje. U tome je možda i bila čar fenomena novogodišnje čestitke.

Danas, međutim, kako tvrdi „teoretičar brzine“ Pol Virilio, živimo u vremenu bez kašnjenja odnosno u vremenu sveopšteg ubrzanja. Kada ritualna komponenta fenomena novogodišnje čestitke ubrzano dobija novo SMS ruho. Neko će povodom toga reći da kuckanje novogodišnjih poruka na tastaturi mobilnog telefona nije ni primaći svojeručnom ispisivanju teksta na hartiji. Ali nije u tome poenta. Kao što poenta nije ni u ubrzanom gotovo trenutačnom razmenjivanju SMS poruka između adresanata i adresata. Bez kašnjenja.

Problem je na sasvim drugoj strani. Na primer u tome što ubrzano iščezava sporost pažljivog razmatranja javnih razgovora u ime opšteg dobra. Ako takvi uopšte postoje. Neko je jednom rekao da je strpljenje bitna osobina demokratije. Ali brzina je neprijatelj strpljenja. Slično kao što je novogodišnja SMS poruka neprijatelj stare novogodišnje čestitke (sa ili bez koverte).