O miševima i ljudima

Oni očigledno razmišljaju samo o izgradnji zgrada, a Mi razmišljamo o razvoju poljoprivrede. To je osnovna razlika između Nas i NJih. Kad neko od NJih nešto uradi, onda možemo da pričamo na ravnopravnim osnovama, ne da Neko samo kritikuje dok Drugi samo radi.“

Ove reči nije, kao što ste instinktivno pomislili, izgovorio kandidat za predsednika države – premijer Vučićslav, već ministar poljoprivrede Nedimović Branislav. Tako je Bane antropomorfizirao čuveni hit Đorđa Balaševića o karijeristi Banetu – dobrom sinu, pokazavši da se Vo-đin karakteristični vokabular, poput virusa gripa, prenosi na ministre, stranačke aparatčike, donje ešalone državne uprave, neretko čak i na direktore osnovnih i srednjih škola, odnosno na fudbalske stručnjake i igrače. „Dajemo golove iako su svi protiv nas“, izgovorio je u vučićevskom stilu jedan fudbaler nakon tzv. večitog derbija.

Svi bi se oni rado lingvističkim putem uvukli u lik i delo gdina Vo-đe, pridržavali cvikere poput NJega, pravili dramske pauze slično NJemu, gromko pretili podređenima nazivajući ih „ološem“, ko što to On čini, te na koncu izgledali i govorili kao Vo-đa lično. Repetitivno, oštro, klišetizirano, manihejski.

Inače, strukturu Vo-đi-nog vokabulara, kojoj ni Nedimović (videli smo) nije odoleo, čini rudimentarna kompilacija nekolicine jednostavnih (mi-oni – nas-njih) fraza: Mi radimo a Oni ne rade, Nas zanima a NJih ne zanima, Mi volimo Srbiju a Oni je ne vole, Nas je briga a NJih nije briga, Mi smo napredni a Oni su nazadni, Nas svi mrze a NJih plaćaju da nas mrze, Mi smo napisali domaći, učiteljice, a Oni su prepisivali, tu-tu-bu-bu… Još ako se u celokupnu tiradu ubaci po koja baba, ološ ili Maćedonija – eto nama čorbuljka začinjenog jednostavnim floskulama.

Zapravo, struktura Vo-đi-nog vokabulara mora biti rudimentarna kako bi je (u zemlji Srbiji) razumeli svi oni politički indisponirani zombiji lišeni sposobnosti vlastitog mišljenja. Raja je davnih dana ostala bez sluha za probavljanje iole suptilnijih političkih sadržaja – pa su je Gaja i Vlaja zamađijali jeftinom političkom patetikom.

Šampioni takvih prizemnih demagoških floskula na koje se raja efikasno peca (maločas pomenuti Gaja i Vlaja), jesu u prvom redu Vučić i njegov politički deda Šešelj. (Politički otac aktuelnog kandidata za predsednika države Aleksandra zapravo je sam aktuelni predsednik države Tomislav – inače Šešeljev politički sin, mada je moguće i da je Tomislav u stvari Šešeljev mlađi politički brat, pa bi u tom slučaju aktuelni premijer i predsednički kandidat Aleksandar ispao nekakav politički bratanac pomenutog Vojislava).

Nego, vratimo se ministru poljoprivrede Nedimoviću. Da li vam taj čovek deluje kao budući premijer vlade? Kao neko ko će gromko uskliknuti STOP genetski modifikovanim proizvodima i STOP rasprodaji Poljoprivrednog kombinata Beograd? Naravno da ne izgleda budući da je Nedimović po sopstvenom priznanju jedan običan mali miš.

„Ima dovoljno kandidata za premijera koji su bolji i iskusniji od mene. Ja sam mali miš u celoj priči“, izgovorio je ministar poljoprivrede u intervjuu Blicu.

Tako Nedimovićev nezadrživi nalet servilnosti spram Vo-đi-nog lika i dela (provučen kroz prizmu drugarske samokritike i nepatvorene iskrenosti), ukazuje na ozbiljniju socijalnu patologiju unutar same izvršne vlasti. Pogotovo ako se zna da su i ostali ministri, po svemu sudeći, pristali na ulogu malog miša bez vlastitog Ja u sklopu totalitaristički ustrojene vlade. U suprotnom, ministri/ministarke ne bi izbegavali da jasno i glasno kažu kako su baš Oni/One najbolje rešenje za poziciju budućeg premijera (ukoliko Vučić zglajzne na predsedničkim izborima ili pak turi lovorov venac na glavu). Ovako, ispada da vladu čine servilni miševi nesposobni da funkcionišu bez Vo-đi-nog korbača – što je krajnje obeshrabrujuća situacija za poimanje demokratije u ovoj zemlji.

Da ne govorimo o sada već mitskoj stabilnosti zarad koje premijer tobože napušta kormilo vlade, žrtvujući se na oltaru protokolarne (prema Ustavu manje bitne) pozicije predsednika države.