O vrućem vetru i krompiru

Sve dok se sa prodorom izvesnih socio-političkih konotacija stvari nisu drastično izmenile. (Tu hronologija nema nekog posebnog značaja.) Počelo je sa „Boljim životom“ i programom Cvetkovićeve vlade. Nastavilo se sa „Kamiondžijama“ i novim zakonom o saobraćaju. A onda su se i „Otpisani“ i Šurda zgodno namestili. Prle i Tihi u kontekstu najnovijeg bilateralnog zatezanja sa Nemačkom. Šuki, jer se tek posle ko zna koliko repriza „Vrućeg vetra“ pokazuje da je on zapravo slika i prilika savremenog tranzicionog gubitnika. Na stranu to što u ovom trenutku „Vruć vetar“ figurira kao jedina prava alternativa vrućem krompiru iz kuhinje Angele Merkel. Bar što se tiče skretanja pažnje javnosti sa gorućeg pitanja paralelnih srpskih institucija na KiM. A i klin se klinom izbija.

Elem, tek što su po ko zna koji put beogradski ilegalci kokajući šmajserima Švabe sveli brojčano stanje Vermahta na nivo iz perioda Vajmarske republike (reč je o „Otpisanima“ i „Povratku otpisanih“), došla nam je nemačka gvozdena kancelarka. Sa (ne)očekivano tvrdim stavovima i vrućim krompirom. Bez prenemaganja, čvrsto i konkretno: ili ukidanje paralelnih srpskih institucija na severu KiM i Evropa ili mućak. Što se ultimatuma tiče nekako se stiče utisak da smo kao narod odavno oguglali na tako nešto. Ultimatum ko ultimatum, ni prvi ni poslednji u dosadašnjoj istoriji Srbije. Međutim, sa alternativnim mućkom stvari stoje drugačije. Jer šta je to što je suprotno stavu Merkelove (a kad kažemo Merkel mislimo i na Brisel), do ono što naši zvaničnici uporno ponavljaju kao mantru, a što je kompresovano unutar, sa geopolitičkog stanovišta, subverzivne parole: i Kosovo i Evropska unija. Preciznije: i srpske institucije na severu KiM i EU. Sad, suština ultimatuma jeste da se od nekoga traži nešto što taj neko teško može da realizuje. Kao što suštinu postmoderne real politike čini fleksibilnost sa nezanemarljivom dozom lucidnosti. I to bez nužnog prelaženja crvenih linija. Upravo je iz tog razloga Tadićeva uverenost kako Brisel ne želi Srbiju u vidu izolovanog ostrva okruženog članicama EU i te kako značajna jer otvara potpuno nove perspektive u celoj priči. Najpre daje nam džokera sa kojim je ako ništa drugo bar moguće blefirati u bezizlaznoj partiji pokera poput ove između Beograda, Prištine, Brisela i Vašingtona. Ali šta bi u tom slučaju podrazumevao srpski blef? Da li pucnjavu iz prazne puške? Upravo pretnju izolovanim ostrvom usred EU okeana. Po principu ako je Kafkin Gregor Samsa uspeo da se preobrazi u bubašvabu, mada to nije hteo, vala može i Srbija u nekakvu sinsitijevsku utopiju. Bližu Morovoj negoli onoj Kampanelinoj. Mesto u koje će Evropljani (naravno ukoliko im dozvolimo ulazak) navraćati po neophodnu sedmičnu dozu spontanosti. Mesto u koje će Evropljani (ako im budemo ukinuli vize) dolaziti da bi činili sve ono što u distopijskoj Evropi budućnosti neće moći da čine. Ludovanje po splavovima, dvadesetčetvoročasovno ispijanje alkohola, pljuvanje na ulici, vaspitavanje dece pomoću pruta i mnogo toga drugog iz širokog asortimana mogućnosti. A pri tom će nas sanjati kao Borivoje Šurdilović Grčku. Sad, neko će povodom ovih redova nabaciti kako ne treba fantazirati u trenutku kada sumrak srpske politike prema Kosmetu prelazi u mrklu noć. Uostalom blef brzo razotkrije neiskusnog igrača. Kao i nespretno pimplovanje vrućeg krompira. Na sreću tu su, poput kečeva iz rukava, i dalje mehanizmi real politike.

S druge strane, politički vrući krompiri nisu isto što i fudbalski. Mada su u pitanju nijanse. Eto, sumrak srpskog fudbala je na primer dugo trajao. Poznato je, međutim, da je sumrak kratak period između dana i noći pa se postavlja pitanje koliko li će tek trajati noć srpskog fudbala? Odnosno, koliko će proteći od sumraka do svitanja? Verovatno mnogo. I nije za sve to kriv Salivenov volej koji je demoralisao Partizan. Iako ga ni mitski Fajon mek Kamhejl ne bi bolje odradio. Uzroci su zapravo dublji i kompleksniji. Nije, dakle, u pitanju samo ono što prvo upada u oči: uticaj biznisa koji kvari lepotu igre. Ravnodušnost (osobina epohe) koja sputava igrače. Pretrpan kalendar kao posledica sveopšteg ubrzanja. Ima, razume se, i drugih naoko nebitnih stvari. Ali bitnih u antropološkom smislu. Na primer, nestao je fudbalski saspens podvučen antologijskim biserima komentatora. Rečju, aseptičnost je progutala nekadašnju komentatorsku lucidnost. U suprotnom i danas bismo slušali nešto poput „Izlaze igrači Partizana a evo i naših“ (Milojko Pantić) ili „Pada kiša iznad leve korner zastavice“ (Zvonko Mihajlovski)? Bez saspensa nema ni fudbalske atmosfere ni igre, a kamoli gledanosti. Možda bi sa aspekta simbolike domaćih televizijskih repriza i u kontekstu posrnulog domaćeg fudbala ponovno emitovanje serije „Više od igre“ predstavljalo pravi potez u pravo vreme.