Obrnuti Cipras

Nego čekajte, ni „levičar“ Vulin se u životu nije nanosao kravate pa mu Evropa ne zamera takvu ekstravaganciju. Možda je to zbog toga što ovi iz Evrope još uvek ne prepoznaju levičarski potencijal koji poput hidrogenske bombe pulsira u našem ministru rada. A možda se „levičar“ Vulin samo vešto pretvara kako bi iznutra sabotirao desnu vladu premijera Vučića. Možda je upravo u tom cilju, sa suzama u očima, progutao neoliberalni zakon o radu – samo da bi izgledao uverljiv u ulozi propalog levičara. No, ministar Vulin prilično majstorski tumači ulogu servilnog aparatčika tako da prosečan levičar u Srbiji već počinje da sumnja. Pita se – ne prolazi li to ministar rada, kao i drugi nosioci visokih funkcija koji sebe levičarima smatraju, kroz neku vrstu mentalno-ideološke krize? Zamislimo, misaonog eksperimenta radi, političkog karijeristu koji se ponaša kao umereni desničar umišljen da je ortodoksni levičar.

Čak se i Dijana Vukomanović – socijalistkinja, dakle, „levičarka“ (rečju srbijanska Roza Luksemburg), vozika unaokolo u državnom audiju – jednom od 3.192 auta koji su uredbom vlade stavljeni u pogon (mada ukupan broj drumskih krstarica izvršne vlasti jedva prelazi skromnu brojku od 4.737 četvorotočkaša). Može li biti da se i ovdašnja ledi Di, ogrnuta bundom od nerca ili čega već, samo vešto pretvara poput svog ideološkog kolege Vulina? Ili eventualno samo želi da pokaže običnim smrtnicima, kojima su kaiševi dobrano pritegnuti, kako Dačićevi socijalisti nisu krpe. Nije bre u redu da se visoka funkcionerka SPS-a oblači kao neka apa-drapa i kupuje busplus kartu da bi se transportovala od kuće do posla (i obratno). Ako si Dačićev socijalista, ne znači da moraš glumatati skromnog lidera Sirize koji nema love da kupi kravatu. Ko se u raskoši mije taj razumeti ne može muku istinskog paupera – glasi prvi deo jevanđelja mutiranih socijalista Srbije.

S druge strane, interesantan je slučaj demokrate Borka Stefanovića koji sa neskrivenim simpatijama posmatra delove programa Ciprasove Sirize. (Bogte, kad bi demokrate ‘vako zaljegle!) Borko se između ostalog zalaže za hitan prekid politike štednje, za uslovljavanje stranih investitora povećanjem radničkih plata kao i za raskid neoliberalne sprege između vlasti i banaka… (Od ovog može da se rikne!) Problem je što putem Sirize teško može da korača rasparana Demokratska stranka koja proživljava očiglednu mentalno-ideološku krizu (jal’ smo desno, jal’ smo levo?) Stoga Borku jedino preostaje da kao jedan od retkih nekompromitovanih mangupa u redovima demokrata zasuče rukave, istupi iz stranke i osnuje novu, levo orijentisanu partiju. Ne mislim tu na lošu imitaciju socijaldemokratije Ljajićevog i Tadićevog tipa svedenu na marketinško-ideološki fenseraj. Uostalom, socijaldemokratija u ovoj zemlji, nakon smrti Dimitrija Tucovića (ima tome sto godina), ionako predstavlja mrtvo slovo na papiru.

U tom smislu ne treba da čudi što je u Srbiji Cipras trenutno popularniji od Vučića. Visok rejting tamo nekog levog Grka, „naprednjaci“ su po inerciji shvatili kao potencijalni udar na lik i delo prvog čoveka vlade pa su se i opštinski odbori vladajuće stranke uzmuvali. Međutim, Vučić je ipak na konju dokle god ga dobro obaveštene „napredne“ babe, koje na pijaci prodaju šargarepu i paštrnjak, porede sa liderom Sirize. Naš Vučić je, vele, srpski Cipras – izvol’te kelerabu.

Sve nešto sumnjam da su simpatizeri Sirize rezonovali u smislu – Cipras je grči Vučić. Bilo kako bilo, kad malo naopačke pogledamo, „napredne „babe jesu u pravu – doduše uz neznatnu ideološku korekciju njihovog lucidnog stava. Vučić jeste Cipras ali onaj obrnuto proporcionalni – koji nam svakodnevno poručuje da sa puta destruktivne štednje ne skrenemo. A i kako bi skretali levo ili desno u ideološki mutiranoj Srbiji?