Obustava Ustava

„Snevam“, veli Milojka, „Ustav Republike Srbije kako tužno jeca na obali reke Zakon. Reka uglavnom teče ustanovljenim tokom ali joj se povremeno neki deo izlije i prokopa bočni rukavac koji se zatim račva u bezbroj pravaca. Takav razvoj događaja rastužuje naš Ustav koji bolno rida i kroz suze, poput izgrebane ploče, ponavlja: ‘Remek-delo nepravde je da izgleda pravedna, iako to nije’. U tom se sa okomitih litica Vlasti spuštaju nekakvi tipovi u lister odelima i mašući kažiprstima (koji na toljage liče), dovikuju našem Ustavu kako će ga eto baš Oni baciti u vodu“.

Sanjati najviši pravni akt jedne zemlje kako bolno jeca na obali reke Zakon, dok mu uništenjem prete vlastodršci u lister odelima i sa toljagama mesto prstiju – prema tranzicijskom sanovniku označava sumrak vladavine prava.

Elem, prvi član važećeg Ustava veli da država Srbija (između ostalog) počiva na vladavini prava. S druge strane, vladavina prava se prema trećem članu važećeg Ustava (između ostalog) ostvaruje i nezavisnom sudskom vlašću. A to dalje znači da tužilaštvo i sud moraju vršiti svoju ustavnu funkciju pa makar se na optuženičkoj klupi (preko puta) nalazila Vlast lično. U suprotnom, ukoliko sudska vlast poklekne pred pritiscima izvršne vlasti (jer tamo neki građani zahtevaju da se ispitaju protivzakonite radnje dela Vlasti ili legitimnog organa sile – policije na primer), tada bivaju narušena još dva ustavna principa na kojima počiva vladavina prava – princip podele vlasti i princip ustavnog jemstva ljudskih i manjinskih prava.

No, vladavina prava se ostvaruje i slobodnim i neposrednim izborima, kao i povinovanjem Vlasti Ustavu i Zakonu – što znači da narod bira svoje predstavnike koji bi trebalo da vladaju u njegovo ime i polažu mu račune za svoj rad. Pritom, ne treba zaboraviti da je o imperativu polaganja računa narodu 300 i kusur godina pre Hrista pisao premudri Aristotel, dok su pomenuti imperativ Francuzi ozakonili još krajem 18. veka u okviru slavne Deklaracije o pravima čoveka i građanina.
Međutim, ukoliko Vlast danas (početkom 21. veka) iz nekog razloga izbegava drevnu obavezu polaganja računa sopstvenim građanima – onda Ona tim činom pokazuje da izbegava povinovanje Ustavu i Zakonu – što nadalje dovodi u pitanje njen legitimitet. I umesto da se prizove pameti, Vlast neretko (mada u potpunosti svesna da u određenim slučajevima zaobilazi Zakon) nedemokratski osipa paljbu po samosvesnim građanima koji je kritikuju upravo zbog tog zaobilaženja. (A da, država Srbija počiva i na načelima građanske demokratije – član 1 URS). Štaviše, Vlast neretko (osokoljena podrškom simpatizera koji ni čuli nisu za princip ustavnosti na kojem počiva pravni poredak države) naziva neprijateljima sve one koji protestuju zbog nepovinovanja Vlasti Ustavu. Na taj način Vlast krši i drugi član važećeg Ustava koji kaže da su nosioci suverenosti zapravo građani koji je vrše, između ostalog, i preko narodne inicijative (građanskog protesta na primer). Na stranu što isti član važećeg Ustava proklamuje da niti jedan državni organ, partija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana! Desili se to – eto nama obustave ustava od strane same Vlasti.

Pisao je mudri Platon da je zlo od trpljenja nepravde veće negoli dobro od nanošenja nepravde. Stoga ne treba da čudi, već treba da raduje, činjenica da u ovoj zemlji postoje građani koji ne žele da trpe neodgovorno ponašanje Vlasti. A upravo bi nosioci vlasti (kako je pisao Platonov učenik Aristotel) morali brinuti da deo građana koji je odan Ustavu ostane jači od onog dela kod koga to nije slučaj. Eto zbog čega, između ostalog, treba pisati o fantomskom rušenju (pod okriljem noći i pred nosom državnih organa) tri „barake“ u centru Beograda. Građani odani Ustavu reagovali su na ovu „sitnu“ nezakonitost države koja bi (u suprotnom) zasigurno ostala neprimećena.

„Naročito treba paziti na male nezakonitosti koje se u početku jedva primećuju a nagomilavanjem dovode do velikih problema“, pisao je davnih dana Aristotel.

Još kad bi okoreli simpatizeri Vlasti čitali Aristotela umesto Informerstotela.