Odavde do večnosti

Lovci na šund su se u onoj velikoj Jugoslaviji obično sastajali po budžacima prikladno nazvanim Odbori za šund. Tu su se pretresala pitanja od suštinskog značaja za samoupravnu kulturu – na primer, kako sprečiti štetan uticaj Zagora ili Bleka na intelektualni razvoj Titovih pionira i tome slično. Međutim, sav taj trud bio je amortizovan mekanim apsolutizmom druga Starog (ljubitelja Paje Patka). Jer činjenice govore da je Titova Juga predstavljala jedinu zemlju socijalističkog lagera u kojoj su se roto-romani – herc, krimi i vestern – gutali u enormnim količinama. Kano žabe u našoj predrekonstruisanoj vladi.

Iz perspektive današnjeg antičitalačkog Tartara, unutar kojeg omladina ne zamara previše oči „formatima“ dužim od jedne SMS poruke, ondašnje vreme opštenarodne konzumacije šund literature deluje kao nekakav bibliomanski eden. Želim da kažem kako takozvana šund literatura (onda, kao i sada) poseduje i neosporne pozitivne funkcije. Ne samo što razvija maštu literarne publike već isto tako razvija i njene čitalačke navike. Domaćice koje su se u dokolici davile mekanim herc romanima kupljenim na trafici za sitan novac, prelazile su kasnije (u velikom broju slučajeva) na ozbiljniju literaturu tipa „Orkanskih visova“ ili Forsterove „Sobe s pogledom“. Nije bio redak slučaj da je bubuljičava mladež nakon stripovskih bogaza Komandanta Marka i Teksa Vilera hrabro nastavljala putevima Ajvanhoa – ili čak Tristrama Šendija. Nasuprot tome, intelektualci u nagoveštaju koji bi odvažno startovali s Alanom Fordom neretko su završavali u lavirintima kantovskog čistog uma – na primer. Situacija se u međuvremenu izmenila i to radikalno, pa će današnji srednjoškolac radije pretpostaviti kako je Mister No naziv sredstva za efikasno otpušivanje klozetske šolje – nego li akcioni heroj koji pilotira „pajperom“ iznad Amazonske džungle.

Mesecima unazad Blic, uz subotnji primerak, poklanja čitaocima knjigu štampanu na jeftinom papiru. Ipak, nije reč o šund literaturi, već o roto-remek-delima domaćih klasika. Neko se dosetio da spoji lepo i korisno, te se tiraž novina povećava paralelno sa popunjavanjem rupa u kućnim bibliotekama. (Izvrsna stvar pod uslovom da se knjige čitaju).

Mesecima unazad mi tri kioska, dve samoposluge i jedna benzinska pumpa koriste za proveravanje literarnih sentimenata „Blicovih čitalaca“. Ovo nezvanično istraživanje na izrazito nereprezentativnom uzorku pomoglo mi je da uočim neke (može biti i netačne) pravilnosti. Nušić bi, recimo, na pomenutim prodajnim mestima planuo najkasnije do osam sati izjutra. (Beše to u periodu pre letnjih ferija). Jednom je doduše „Pokojnik“ pretekao čak do devet i petnaest i to samo zato što je primerak, ekstremnom nepažnjom prodavačice, zapao iza donje pregrade. Sterija se već mogao naći do podneva – redovno u samoposlugama, a Radoje Domanović i do četrnaest sati – isključivo na pomenutoj benzinskoj pumpi. S druge strane, pesnici bi po nepisanom pravilu „omrcali“ na kioscima. Pretpostavka da će bar Vuk (Karadžić) biti razgrabljen u Nušićevom (prolaznom) terminu, ispostavila se kao previše optimistična.

Ovog vikenda, međutim, zabeležena je (bar na pomenutim prodajnim lokacijama) i nešto slabija prođa Njegoševe „Luče Mikrokozma“. To već tera prst na čelo u vezi s eventualnom reinkarnacijom istinskih čitalačkih sentimenata u Srbiji. Ali i nanovo aktuelizuje priču o nedostatku novca za proslavu 200 godina od rođenja crnogorskog, srpskog i izvan svega, svetskog pesnika. Na koncu, svako ko je za vikend izdvojio trideset dinara za Njegoševo remek-delce u roto-fazonu istovremeno je kupio i imaginarnu kartu odavde do večnosti. Malo li je na ovu opštu društvenu trivijalnost?