Odisej i displej

 Nasuprot njima ostale su prilično uspešno ekranizovane. Na primer, Drugu ofanzivu pamtimo po čuvenom „Igmanskom maršu“, zaleđenim obrvama Slavka Štimca, pucanju stabala na temperaturi od -25 i amputaciji promrzlih prstiju preživelih boraca. Eksplicitne scene izazivale su jezu kod mlađane publike pa bi se iz tog razloga ovo Šotrino ostvarenje moglo svrstati u prvi partizanski slešer.

Bulajićeva „Kozara“ spada u Treću ofanzivu. Čuvena je scena u kojoj nemački vojnik metalnim šiljkom ispituje teren ne bi li otkrio partizansku zemunicu, ali Bata Živojinović podmeće dlan direktno pod šiljak i tako osujećuje nameru upornog Švabe. U popkulturnom smislu Četvrta ofanziva se ipak najbolje kotira. Ne samo zbog toga što su u filmu „Bitka na Neretvi“ briljirali stranci: Sergej Bondarčuk kao partizan, Orson Vels kao četnik, Jul Briner kao inženjer koji diže most u vazduh. Plakat koji je osmislio Pablo Pikaso u zamenu za, kako legenda kaže, sanduk vina takođe predstavlja kuriozitet. S druge strane naredba „Prozor noćas mora pasti“ predstavlja lajtmotiv Četvrte ofanzive, pa je kasnije ušla i u narodski sleng. Petu ofanzivu obeležili su probijanje obruča na Sutjesci borbom prsa u prsa, pogibija Save Kovačevića koga u filmu Stipe Delića maestralno tumači Ljuba Tadić, ali i legendarna nakresanost Ričarda Bartona u ulozi ranjenog druga Tita. Na kraju, da nije bilo desanta na Drvar koji je izveden u zoru 25. maja '44. (dakle na dan rođenja vrhovnog komandanta) o Sedmoj neprijateljskog ofanzivi verovatno se ne bi ni znalo. Solidan film Fadila Hadžića, padobranci i čuvena brvnara na ulazu u pećinu pojačali su dramatiku pomenute invazije u zoru.

Mogli su Nemci svoju vojnu intervenciju u Drvaru da nazovu i „Odisejeva zora“ umesto „Konjićev skok“, ali u to vreme nije bilo potrebe za pompeznijim nazivima akcija. Medijski ratni spektakl u „izravnom“ prenosu pojaviće se dosta kasnije sa ratom u Zalivu, a sa njim i potreba za hiperrealističkim nazivima vojnih intervencija. Tada će Bodrijar izreći ono čuveno „rat u Zalivu se nije dogodio“. Nama će, međutim, „Milosrdni anđeo“ doleteti 1999. godine dok će skoro tačno jedanaest godina kasnije „Odisejeva zora“ svanuti u Libiji. Zapadni gledaoci koji CNN smatraju jedinim pravim izvorom informacija verovatno neće razlikovati „Odisejevu zoru“ od postapokaliptične „Crvene zore“ sa Patrikom Svejzijem u glavnoj ulozi. Navikli na brutalne video-igrice, ali i stotinama milja udaljeni od najbližih ratnih poprišta, zapadnjaci rat isključivo vide kao sliku koja svoje značenje dobija od drugih slika pa stoga, što bi rekao Bodrijar, više nema uporište u realnosti. Međutim, za sve nas koje je „Milosrdni anđeo“ nemilosrdno zasuo krstarećim raketama i kasetnim bombama sa osiromašenim uranijumom početak napada na Libiju imaće drugačije značenje.

Prvo, to su kolateralne štete u vidu nedužnih civilnih žrtava. Drugo, tu je i cinizam skriven u nazivu „Odisejeva zora“. (Grci, tražite odštetu zbog nelegalnog korišćenja Odisejevog imena!) Nije poznato da li je Neda Ukraden, inače članica jedne ovdašnje delegacije koja je pre četiri-pet godina posetila Libiju, otpevala Gadafiju „Zora je svanula“, ali bi pasionirani čitaoci „Trećeg oka“ iz toga lako mogli da izvuku fatalističke zaključke. A to bi bilo isto kao kada bismo hit Riblje čorbe „Avionu, slomiću ti krila“, stvoren deset godina pre bombardovanja SRJ, poistovetili s proročkom numerom koja je realizovana u praksi. Pa zar ono obaranje nevidljivog stelta iznad Buđanovaca nije u rangu potpuno neverovatnih podviga kojima obiluje naša dosadašnja istoriografija? Na primer, poput onog vezanog za Prvu neprijateljsku ofanzivu iz '41. kada su goloruki partizani onesposobili dvadesetak nemačkih tenkova, i to bez upotrebe bilo kakvog protivtenkovskog naoružanja.

Gadafi poručuje kako će poraziti agresore verovatno imajući u vidu da su se vremena promenila u odnosu na ona u kojima su italijanski kolonizatori iz aviona bacali žive plemenske vođe na pobunjena libijska sela. Izum izvesnog maršala Gracijanija. Ali to ne znači da su današnji „tomahavci“ manje brutalni. Kao što ne znači da je operater koji ih navodi pomoću džojstika i pri tom ne skida pogled sa displeja civilizovaniji od pomenutog maršala Gracijanija. S druge strane, današnjoj estetici ratnih video-igrica u potpunosti odgovara čovek koji je svojim imidžom (naočari za sunce ispod pukovničke šapke i frizura a la Milić Vukašinović) odavno nadmašio holivudski prototip zločestog diktatora iz neke niskobudžetne parodije. Na kraju krajeva, nije li to pomalo iščašen povod za bombardovane jedne suverene zemlje?