Desilo se ono što je pisac ovih redova još pre tri nedelje nagovestio u „Šerbetu od baklave“ – Vučić je građanima Srbije obećao prevremene parlamentarne izbore!
Posle dužeg razmišljanja, možda i pod uticajem konstruktivnih konsultacija sa političkim ocem sa Andrićevog venca, zagledan u daleke horizonte evropske budućnosti, u potpunosti rešen da testira volju naroda, možda čak i pomalo umoran od čekanja da mu popularnost preskoči cenzus od 50 odsto, Vučić je podlegao iskušenju provere legitimiteta posredstvom glasačke kutije, i na taj način dokazao da nije robot poslednje generacije.
Ipak, u takvu mogućnost je gotovo teško poverovati nakon svega što je ovaj čovek-robot postizavao u minulom periodu, često boraveći na dva-tri mesta istovremeno i rešavajući izuzetno komplikovane slučajeve u rasponu od lokalne komunalne problematike pa sve do globalnih evrointegracijskih pitanja.
(Je li PPV doveo Arape u Srbiju? Jeste! Hoće li Beograd na vodi izgledati kao Dubai sa sve tornjem od 180 metara? Hoće! Šta nam još treba osim toga? Ništa! Možda kora crnog hleba i komad plavog neba – ali da ne cepidlačimo).
Ono jeste da deluje pomalo demagoški s njegove strane, ali šta ima veze ako je Vučić mesecima unazad govorio o tome da izbora neće biti a sada pak govori da će ih biti? Uostalom, nije to ona rustična demagogija iz antičkog doba koju bi zakonodavac Klisten preventivno ostrakirao na desetak godina iz zajednice. Pre će biti da je reč o savremenoj „Gordon Geko demagogiji“ tehno-menadžerskog tipa koja ne podleže zakonima ostrakizma. Pogotovo ne na izborima koji u Srbiji odavno predstavljaju mehanizam prekompozicije i rotacije prilično bajatog stranačkog kadra. Je li onda misterija što bukvalno sve partijske nomenklature jedva čekaju izbore?
A što se pomenute rabote tiče, nije potrebno posedovati veliku analitičarsku mudrost pa zaključiti kako će se Vučić nakon izbora najverovatnije udružiti sa familijom Krkobabić – odnosno sa Rasimovim socijaldemokratama (eventualno). Najnoviji događaji potkrepljuju prethodnu tvrdnju, jer nakon propasti Radulovićeve neoliberalne verzije zakona o radu, Vučić je za sindikalne vođe postao nešto poput heroja radničke klase – može biti i sam Fridrih Engels, doduše onaj koji dolazi sa desne strane ideološkog spektra. Nasuprot tome, ministar Radulović nije prošao (i pored početne inicijative) kao srpska verzija Margaret Tačer, ali je zato nedvosmisleno najavio vlastitu ostavku i prevremene izbore pride ukoliko paket („antiradničkih“) reformi ne dobije zeleno svetlo. Prvi potpredsednik vlade je odgovorio stiskanjem crvenog prekidača pa je ministar privrede podneo ostavku i na taj način potvrdio doslednost – ne tako čestu vrlinu u našoj političkoj praksi, kao i sposobnost anticipacije koja prilično nadilazi nivo predviđanja dežurnih analitičara specijalizovanih za naknadno pametovanje.
Znači, izbori! Iracionalno isisavanje para iz bezobrazno plitkih džepova građana kako bi se potvrdila nečija nadmoć i održao status kvo – zamaskiran prelaskom prvog potpredsednika vlade na mesto formalnog predsednika.
Velika je, dakle, verovatnoća da će se Dačićevi socijalisti već u martu obresti u opozicionim klupama – najverovatnije bez tradicionalnih saveznika Krkobabića i Palme. S druge strane, razdvajanje dvojca Vučić-Dačić više je nego izvesno pošto bi u suprotnom prevremeni izbori predstavljali apsolutno nepotrebno rasipanje novca poreskih obveznika Srbije. (Kao da ovako ne predstavljaju – rekosmo već)!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
