Odliv mozga

I predsednik Republike pati zbog odlaska mladih, obrazovanih i nadasve perspektivnih stručnjaka. Zbog toga dugo razmišlja u tišini Andrićevog venca. Kako tu pametnu decu zadržati unutar granica Srbije? Kako ih sprečiti da emigriraju u tuđinu u kojoj će, barem u finansijskom smislu, znati zbog čega se muče i rintaju? Nakon dugog razmišljanja i eliminacije nekolicine konstruktivnih rešenja, poput recimo totalne dekonstrukcije nepotizma, predsednik poteže genijalnu zamisao. Umesto da šantićevski, resko, usklikne: „Ostajte ovdje“, predsednik države predlaže provereni severnokorejski recept – totalno zatvaranje granica!
Na prvi pogled zvuči kao tipična predsednička šala izgovorena u kafani između dva špricera, ali nije. Predsednik je pomenutu ideju upotrebio, čini se u afektu, kada je izvesnom ambasadoru, na njegovu opasku kako je Srbiji bolje da izvozi robu negoli decu, odbrusio: „A ko im daje vize? Što im ne zabranite ulazak u vašu zemlju?“  
Stvar je u suštini prosta. Ambasadori stranih zemalja nek ubuduće ne izdaju vize ovdašnjim mozgićima i problem odliva je rešen. Na taj način će, računa predsednik, mlađani stručnjaci ostati u Srbiji da egzistiraju u formi evidencionog broja (tranzicijski organizam bez stalnog zaposlenja) u kartoteci Nacionalne službe za zapošljavanje, dok će se Srbija hvalisati kako odliva mozgova nema. Ovakva „katanaćo taktika“ predsednika države u terminologiji profesionalnih domaćica Srbije obično znači „guranje prašine pod tepih“, što može biti pogubno za svakoga ko pati od bronhijalne astme.
Ruku na srce, predsednikova ideja o zabrani odlaska mladih stručnjaka u inostranstvo, koja u velikoj meri nalikuje bleskastoj šali koja nikome nije smešna, u svako doba može biti postavljena na zdrave noge. Potrebno je samo malo dobre (političke) volje da se mladim i obrazovanim ljudima obezbedi zaposlenje a onda i krov nad glavom – na kredit ali po najpovoljnijim kamatama i bez ikakvog učešća. Zar to ne bi bila izvrsna polazna osnova za svakog mladog čoveka u ovoj zemlji? Trenutno, mnogi samosvesni mladi mozgovi koji nemaju kumovsko-rodbinske veze i članske karte odgovarajućih partija često ispadaju grbavi pred kadrovskim komisijama vladajućih partija, jer ih tamo neki „stručnjak bez mozga“ očas posla proglasi previše kvalifikovanim za obavljanje tražene upravljačke funkcije. „Treba, bre, onaj naš vredni bot Mile da avanzuje – šteluj konkurs prema trećem stepenu njegove stručne spreme!“
Šta vredi što ste potrošili nekoliko hiljada evra na školovanje kada nakon diplomiranja ne možete naći posao u struci. Naime, u Srbiji važi nepisano pravilo po kojem je diploma apsolutno nebitna ukoliko imate par hiljada evra za kupovinu radnog mesta. Da li eventualno zbog takvih praksi kolektivno propadamo u ambis kojem se ne nazire dno? Vrlo moguće, pogotovo što nikako nije normalno da se nesposoban kadar poput ambrozije razmnožava u državnim (i privatnim) strukturama, kao što nije sasvim zdravo gomilanje funkcija u rukama jednog čoveka. Može li biti da i zbog toga mladi ljudi sve češće begaju iz zemlje koja posle Gvineje Bisao prednjači u disciplini odlivanja mozgova.
Zato predsednik države, mešajući pomalo uzrok i posledicu, brže-bolje poručuje kako je na državi Srbiji da stvori uslove za što brži povratak odlivenih mozgova. U stvari je suprotno. Na državi Srbiji je da pre svega stvori takve društvene uslove koji bi mlade ljude demotivisali da radnu karijeru započnu, nastave ili okončaju u inostranstvu. Nevolja je u tome što takvih uslova još nema na vidiku koji je uz to prilično zaklonjen fiktivnim tornjevima od dvesta i kusur metara, lažnim vodopadima i praznim pričama. Odliv mozga, jednom rečju.